Vi možda i ne znate da je u Beogradu već prilično uzeo maha pokret za reformu braka. Dosad je to, samo kao ideja, koja se tek rađa, prolazilo kroz salone, diskutovalo se na žur-fiksovima, pretresalo se u užim krugovima, ali je sad već stvar stekla veliki broj privrženika i ideja o reformi braka, uzela je već toliko maha, da je onomad došlo i do šire konferencije pa koju sam i ja bio pozvan.
Sazivač konferencije bila je gospođica Caja Petrovićka, koju smo izabrali i za predsedavajući a bilo je prisutno još nekoliko dama i gospode.
Ja sam počastvovan izborom za sekretara i vodio sam zapisnik.
Najpre je uzela reč gospođa Caja i u jednom dosta dugom, razboritom i probranim rečima kazanom govoru, iznela je pobude koje su je rukovodile da sazove konferenciju, na kojoj se za sad neće nikakva odluka donositi ali na kojoj će se izmeniti misli o reformi braka.
„Vi svi uviđate“, rekla je izmeđ ostalog gospođa Caja, „da našem braku, ovakvom kakav je, nešto fali. Ne može se tačno reći šta je to, ali kao god ono na kolima kad nešto fali, truckaju se, povijaju i škripe. Kočijaš silazi svaki čas, čučne i zagleda šta li je to, ali ne može nikako da vidi. Tako je od prilike u našem današnjem braku. Mi se vozimo i ta će nas kola odvesti tamo gde smo se uputili, ali se samo ta kola truckaju, škripe, povijaju se. Mi silazimo svaki čas, pogledamo, podmazujemo, ali opet ne ide kako treba. E to je vidite pitanje koje bi trebali da rešimo. Drugim rečima valja da razmislimo da li bi u današnjem braku trebali da učinimo kakvu izmenu, ili možda da sam brak postavimo na sasvim novu osnovu“.
Posle ovih reči, diže se nekoliko šačica tražeći reč. Prva je dobila reč gospođa Persa Cvetkovićka.
„Gospođe i gospodo“, reče gospođa, „ja sam za to da se brak postavi na sasvim novu osnovu. Ja ću vas podsetiti na jednu stvar u životu iz koje bi mogli da izvučemo izvesno iskustvo koje bi nam za naše pitanje moglo lepo poslužiti. Zamislite jednu igranku, pa mi kažite koja je tačka međ igrama najprijatnija. Priznaćete svi, da je najprijatnija i da je najveće interesovanje igrača i igračica za damen-val t. j. na onu igru gde dame biraju. To dolazi otud što će one prići i pozvati na igru samo onog s kojim im je prijatno igrati, dok ljudi ne čine to uvek. Oni vrlo često igraju s kojom damom po dužnosti, ili iz pažnje ili iz ma kojih drugih obzira. E, vidite, na toj bi osnovi mogli mi i brak postaviti ako hoćemo da nam ta igra u životu bude najprijatnija. Drugim rečima, mogli bi osnovati „Damen-val brak“ t. j. brak gde dame biraju; one su te koje prose a na ljudi. Ljudi bi u tom slučaju bili udavače i šetali bi s roditeljima po Kalimegdanu da bi mi dame videle. Verujte, na toj osnovi brak bi bio mnogo srećniji“.
Ovaj predlog naišao je na dosta povoljno odobravanje, ali se diže g. Kosta Stanković, koji je odmah za tim imao reč.
„Moglo bi se donekle uzeti, da misli gospođe Perse, nisu sasvim bez osnova ali, kao ćemo već za brak da tražimo novu osnovu, ja bih pre bio da potražimo kakvu praktičniju osnovu. Tako na primer, ja mislim da bi se mogla menična osnova uzeti i u braku. Dva potpisnika, cenzura, svadba i svaka tri meseca rok.“
„Ne, ne, to ne primamo“, upade u reč g. Cvetko, „pa onda ako brak nije dobar, potpisnici plaćaju ceh. A znamo li to, ako je za menice, znamo mi to“.
„Ama da objasnim“, uze opet g. Kosta reč.
„Nemojte ništa objašnjavati“, dere se g. Cvetko, „ja sam za vas platio već 280 dinara, pa se zato vama i dopada ta osnova“.
Pošto je konferencija prošla preko ovoga intermeca kao preko jedne nemile pojave, uzela je reč gospođa Mara Krotićka:
„Gospođe, ja se u glavnome slažem sa predlogom moje poštovane predgovornice, ali bih ga samo dopunila jednim novim predlogom. Ja bih na primer bila mišljenja, da bi budući brak trebalo udesiti tako da muževi nose miraz. Vi ćete priznati sami da se muževi zbog žena, vrlo mnogo zaduže u braku. Zašto bi se dakle zaduživali, bolje je da donesu lepo miraz koji im je potreban da bi mogli zadovoljiti ženu i vi bi se uverili da bi brak bio vrlo srećan.“
Ovaj govor nije naišao na vrlo veliko odobravanje. Bilo ih je koji su gunđali što ja kao sekretar nisam uneo u zapisnik. Ja sam uopšte protiv toga da se gunđanja unose u zapisnike sednica, izuzimajući kod protokola narodne skupštine, jer tamo gunđaju narodni poslanici i to je onako, manje više političko gunđanje.
Zatim je dobio reč g. Paja telegrafista, koji je do sad bio u tri telefoniskinje zaljubljen, ali se još nikako nije oženio.
„Poštovane gospođe i gospodo“, poče patetično g. Paja, „ja sam, gospodo za građanski brak“.
„Kako?!“ povikaše svi zgranuv se pod utiskom ovih krupnih reči.
„Tako“, nastavi uzbuđen g. Paja, „ja sam protiv oficira, oni nam uzmu najlepše devojke pa se mi građani posle ne možemo nikad oženiti. Zato sam ja za građanski brak, t. j. da se oficiri ne mogu ženiti. A oni, ako im treba da se žene, neka prave vojne brakove a nama građanima nek ostave građanske brakove“.
Na to se diže gospođa Simka i ne tražeći reč poče:
„Ja opet nikako ne razumem zašto se brak kod nas tako smatra samo idealno. Čovek naprimer ima sto dinara, pa to uloži pod interes i onda mu interes raste, a vidite u braku čovek uloži svoju mladost, pa na to mu ne raste interes.“
„To je zato, gospođo“, htede da joj objasni g. Sima, ali mu gospođa predsednikovica zakrati reč.
„Ne dozvoljavam da se ulazi u tako delikatna i pikantna pitanja.“
„Molim“, zinu opet g. Sima.
Najzad zatraži reč i g. Toma Todorović, i iznese predlog, da se poradi kod države da bračne godine uračuna u godine službe.
Kad i g. Pera Stefanović zatraži reč diže se opšta graja.
„Vi nemojte govoriti, niste nadležni.“
„Ama, kako nisam nadležan?“
„Tako, vi ste tri žene oterali, tri put ste se razvodili. Ako vi niste pravili reforme u braku a ono niko nije.“
I nije uspeo da dođe do reči.
Najzad i ja dođoh do reči. Ali šta sam ja govorio o tome u idućem broju.