Vi izvesno svi mislite da je gornji broj, broj moga loza koji je dobio na poslednjem vučenju klasne lutrije. I sad svi nestrpljivo očekujete koje ću to veliko dobrotvorno delo učiniti. Hoću li dati 5000 dinara za zidanje hrama Sv. Save; ili 500 dinara na sirotnu napuštenu decu ili 1000 dinara na udomljenje sirotnih devojaka.
Među tim prevarićete se u očekivanju. Neću učiniti ja ni jedno od navedenih plemenitih dela; ne zato što bih time hteo da se ugledam na naše bogate čaršilije, koji su svoje bogatstvo dopunili još i zgodicima na lutrijama, već prosto zato što ništa nisam dobio na klasnoj lutriji, i što broj koji sam gore napisao, nije broj nikakvog loza.
5667, to je broj evrejske nove godine koji su oni juče i prekjuče proslavljali.
To nije običan praznik, kao što je na primer Mala Gospojina ili Krstov-dan, kad su kod nas dućani otvoreni. Nije to ni običan veći praznik, kao što je Đurđev-dan ili Sv. Sava, kad su do duše dućani zatvoreni ali se može od naokolo, kroz avliju, pazariti. Ne, evrejska je nova godina nešto mnogo više. Ko je prošao juče ili prekjuče kroz glavnu čaršiju taj je morao pomisliti da je nekakav državni praznik i čisto se čudio što nisu i zastave istaknute. Ovo dva tri Popovića i dva tri Pavlovića u našoj glavnoj čaršiji, što su držali otvorene radnje, nisu baš nimalo izmenili onaj opšti utisak — da je cela beogradska čaršija bila zatvorena.
Ja sam čak potrčao kući i zavirio u Šematizam da vidim, nije li pored Kraljevog-dana, Sv. Save i t. d. i evrejska nova godina proglašena za državni praznik.
E pa kad je tako, da im čestitam, da im poželim još mnogo i mnogo godina. U ostalom dosta su i doterali, zamislite 5667. Mi hrišćani jedva smo dogurali do 1906, a oni već 5667. Ja mislim da to dolazi otud što oni računaju godine s interesom. Računao sam, računao, i pronašao da oni računaju godine sa 12 od sto. I onda nije čudo što im se kapital već duplirao.
Razume se, kao i svaki narod i Evreji su sujeverni i oni gledaju na to, hoće li im sa srećom otpočeti Nova Godina. To je znao dobro jedan omaleni čovečić, čije ime nisam nikako da saznam, pa im je pripremio prijatno iznenađenje. On je prekjuče otišao na Kalimegdan, gde će Evreji šetati, kupio je nov novcijat šlajpik, napunio ga niklovanim novcem i vezao ga jednim dugačkim kanapom. Pa je onda šlajpik bacio na sred staze a on seo na klupu držeći drugi kraj kanapa koji se nije ni video po zemlji.
Prvi je na tu sreću naišao Jakov, bakalin sa Zereka i njegova Sara. Još iz daleka spazio je Jakov šlajpik i lice mu je obasjao žar radosti.
„Sara“, prošaptao je on a usitnio korake i užgario očima, „Sara, Sara!“
„Šta je?“ pita ga iznenađena Sara, misleći da je kod njega naišlo kakvo naročito raspoloženje, kao posledica toga što je za ručkom jeo mnogo kompota.
„Sara!“ nastavlja Jakov.
„Šta je?“ pita opet Sara i osvrće se na sve strane.
„Kaži mi, Sara, srećnu ti novo godina.“
„Pa sam ti kazala kod kuće.“
„Kaži, kaži opet Sara.“
„Pa dobro, srećnu ti novo godina!“
„Srećnu, jeste srećnu. Pogledaj.“
I Jakov iskorači korak dva napred, obazre se levo i desno (onaj na klupi pravi se kao i da ne gleda) sagne se i ščepa šlajpik pa ga brzo strpa u džep pa pođe brzim koracima napred.
I sad nastaje ono što mora nastati.
Jeste li vi kao deca hvatali golubove i čavke sa kukuruzom na kanapu? Ja sam to vrlo rado činio u detinjstvu. Uzme se jedan podugačak kanap ili konac pa se na kraju veže kukuruzno zrno, izmeša sa još nekoliko slobodnih zrna, pa se onda dete sakrije gde god i drži drugi kraj kanapa. Golub sleti; jede zrno po zrno dok ne pojede i ono vezano i tada ne može da mrdne. Badava se odupire nogama, zrno ne može da se vrati iz grla; dete prilazi te ga hvata.
„E, takva je od prilike izgledala situacija prekjuče na Kalimegdanu kad je Jakov strpao šlajpik u džep. Taman on zakoračio i pošao, sav srećan što ga niko od publike nije spazio i što mu je sa takvom srećom otpočela Nova Godina, a kanap se zateže.“
„Oho!“ uzviknu onaj čovečuljak s klupe, „što kradeš tuđe pare“.
Jakov pretrnu kad se oseti zategnut na kanapu a preblede kad onaj čovečuljak cimnu taj kanap te mu izvuče šlajpik iz džepa.
Razume se i svet se odmah slegao, jer nastade pravi sukob izmeđ Jakova i onog čovečuljka.
„I što je to“, viče besno Jakov, „i s kojim pravom uznemiravaš mirno publiku, koja šeta danas po Kalimegdan“.
„De, de, džanom, edno šala“, odgovara onaj čovečuljak i Jakov sad tek vide da je to neko cincarče, jer drukče ne bi moglo ni biti po onoj poslovici: da je jedan evrejin kadar prevariti deset Srbina, a jedan cincarin deset evreja.
To što je Jakov saznao da ima posla sa cincarinom još ga više razgnjevi.
„Kaku šala, to nije šala da mi metiš paru u džep, pa da mi ga vadiš sa kanap. I koj da ti napravi to, ti, ti, ti jedno došljaku, ovde u moja otadžbina i to baš ovde u Kalemagdan, pa ovo svetina zemlja, polivena sa krvima naše dedova.“
„Ajde bre“, odgovara cicarin, „tvoj dedovi. Nisum ja došlaku, od tuj sam ja, moji dedovi…“
I sad nastade jedna svađa izmeđ njih, i jedni i drugi se nadvikuju i dokazuju da su njihovi dedovi oslobodili to parče zemlje. Došlo bi može biti i do krvi, da ne priđoše Srbi da ih razvade.
*
Ja sam nešto zaboravio da vam kažem. Pa i ja sam prekjuče o evrejskoj novoj godini primao čestitanja. Bio je moj rođen-dan, stupio sam u dve hiljade dvadeset prvu godinu života.