Čitali ste ovih dana u novinama oglas: „Umoljava se g. P. R. da dođe u redakciju“. To sam ja dao oglas. Nikako se nisam mogao da sretnem sa mojim prijateljem P. R. a rad sam bio da ga pozovem na ručak prvog dana Uskrsa. Pa nisam mogao drukče nego ovako oglasom preko novina.
U ostalom on je na to navikao. Celoga svog života nekako je imao posla sa oglasima ili bolje reći, oglasi igraju u njegovom životu vrlo važnu ulogu i obeležavaju najvažnije momente njegovog života.
Rodio se od vrlo siromašnih roditelja koji ga nisu mogli izdržavati. Nije mu bilo ni šest meseca a već je oglašen bio preko novina. „Jedno muško, zdravo dete, šest meseci staro, daje se pod svoje. Ko bi ga želeo uzeti neka se javi redakciji“.
Nije se razume se javio niko, jer tek beogradskim gospođama nije do toga da još i tuđu decu uzimaju pod svoje kad bi one i svoju kome vrlo rado dale.
Docnije, kad je odrastao, kad je hteo da se ženi a njemu pade na pamet luda misao da se preko oglasa i oženi. „Jedan mlad činovnik, dobroga položaja, rad je da se oženi mlađom ženskom devojkom ili udovicom bez dece. Javiti se poste restante V. R.“.
I poste restante, kao mustra bez vrednosti, stigla na poštu svega jedna udovica t. j. njena fotografija. Pa se zaljubi najpre u fotografiju pa onda i u živu udovicu. Uzmu se a svoju svadbu objave opet oglasom preko novina: „Javljam prijateljima i poznanicima da sam se u nedelju 4. ov. mes. venčao sa gospođom Sofijom Petrovićevom“.
Proživeli su srećno tako čitavu godinu dana ali, njegova zla sudbina morala ga je opet navesti na nov oglas u novinama. I zbilja, posle godine dana, izađe ovakav oglas: „Moja žena Sofija odbegla je od mene neznano gde. Ovo javljam prijateljima s tim da joj niko ništa ne daje, jer neću priznati“.
Posle već sledovao je i onaj uobičajeni oglas kojih je, pored oglasa o protokolisanju firmi, uvek pun zvanični list.
„Moju ženu Sofiju, koja je odbegla od mene i već se 20 meseca ne vraća, pozivam ovim da se u roku od 15 dana, od dana ovoga oglasa vrati na produženje bračnoga života, u protivnom povešću protiv nje brakorazvodnu parnicu“.
Eto tako, moj je prijatelj nekako vezan uvek za oglase preko novina, pa sam ga i ja čak morao oglasom preko novina pozivati na ručak.
Ako ga ta sudbina i dalje potera, ja verujem da ću i posle njegove smrti čitati ovakav oglas: „Javljam svojim prijateljima i poznanicima, da sam pre dva dana umro. Molim prijatelje da me izvine što nisam mogao svakom ponaosob lično javiti, što sad ovim činim.
Može lako i to biti.