Pre neki dan sam baš pisao o tome, kako bi bilo kad bi nešto Avala počela kao Vezuv da bljuje lavu te okamenila Beograd pa izmeđ ostaloga okamenila i sednicu odbora beogradske opštine zajedno sa dnevnim redom.
Među tim, kako mi izgleda, to bi bilo sasvim izlišno, dnevni red sednice beogradske opštine već je okamenjen kao da je ležao bar dve hiljade godina pod lavom. On se ne miče, on se ne menja evo već tri meseca i jedva zub vremena, jedva jedna po jedna sednica ako odbije od toga kamena po gde što, ali ostalo ostaje okamenjeno, da se tako preda potomstvu t. j. budućem opštinskom odboru.
To već više nije ni dnevni red, to je mesečni red, to je upravo godišnji red. Izgleda mi sve, kao da je taj dnevni red ispao iz večitoga kalendara, kao da je upravo predskazan večitim kalendarom i da je to predskazanje glasilo: „Hiljadu i devet sto šeste godine po rođenju Hristovu, pod vladom planete Venere, biće velikih štrajkova po svima zemljama, pobuniće se i sile na zemlji i sile pod zemljom, biće mnogo boleština i u odboru beogradske opštine rešavaće se te godine o flašama Gliše Andrejevića i kompanije“.
Te flaše Gliše Andrejevića i nekakva molba „Srpskog Mača“ već su stalni ukrasi okamenjenog dnevnog reda beogradske opštine.
I sad da vam poverim još jednu tajnu, pa ćete videti kako je i to praktično. Kad bi odbor svoj dnevni red svršavao, moralo bi se o svakoj tački rešavati, debatovati, razgovarati i svaki čas utvrđivati nov dnevni red. Ovako je mnogo bolje, jedan put se u godine utvrdi dnevni red pa se čeka da jedna po jedna tačka sama otpadne, dok se ne iscrpi dnevni red.
A tačka po tačka mora otpasti sama po sebi. Jer na primer, dok se o Glišinim flašama reši, svakojako će se sve te flaše polomiti. Ili ovako:
Nekakav grešni inžinjer opštinski potražio osustvo da kumuje jednom svom prijatelju u unutrašnjosti na dan svadbe. Molba se stavila na dnevni red i stoji, stoji stalno na dnevnom redu. Onaj tamo u unutrašnjosti razume se našao drugog kuma, oženio se, proveo svadbu i ovih dana javlja prijatelju da mu se žena oseća u „srećnom stanju“ u trećem mesecu a — molba još stoji na dnevnom redu. Razume se iduće sednice skinuće se kao izlišna i — tako će biti jedna tačka dnevnog reda srećno svršena.
Ili još bolje ono: Još zimus, kad je ono pritegla ljuta zima a drvarski kartel spustio temperaturu ispod nule, opština stavila na dnevni red i pitanje da se sirotinji podele drva besplatno. Odmrzao se i Dunav, odmrzla se Sava, odmrzao se i drvarski kartel ali se smrzao opštinski dnevni red, pa nikako da se reši to pitanje. Granulo i proleće, procvetala trešnja, nakitio se jorgovan, usmrdeo se kiseli kupus, iznele se i furune i soba, opština rasprodala sva svoja drva, sirotinja se već zagrejala na suncu a — predlog još stoji na dnevnom redu.
Razume se, jednoga će se dana morati skinuti sa dnevnog reda kao bespredmetan i tako će i drugo važno opštinsko pitanje biti rešeno.
I samo tako, polako, polako, pa će se dnevni red morati jednog dana iscrpeti.
*
O Kikandono, moja lepa Kikandono, ja ću o tebi morati pisati epopeju, ti nisi više za običan feljton.