„Zar opet?“ reći će mnogi od vas, kad vidi da ja i danas pišem o učiteljskom razmeštaju. U ostalom sa učiteljskim razmeštajem nije još ni ministarstvo gotovo, pa zašto bih i ja bio od jedan put gotov. Imamo tu još posla i ja i Ministarstvo Prosvete.
Ja vam na primer moram ispričati i o tome, kako je prilikom ovogodišnjeg razmeštaja Ministarstvo Prosvete bilo provodadžija.
Gospođica Milka je ove godine svršila žensku učiteljsku školu. Nije bila baš vrlo odličan đak, ali je iz gimnastike, što se u ostalom da i poznati po njoj, bila uvek odlična. Podnela je molbu za mesto i tražila je, razume se, ako je moguće varoš ili varošicu ili uopšte mesto gde ima sreske vlasti. To ne zato što ona vole vlast ili recimo sreske pisare, ne bogami, jer u njenom srcu još nema mesta za ljubav. Svega je volela jednog akademca koji je zatim kao potporučnik otišao na viši kurs pa time stekao i neke više poglede na svet. Već je zato tražila takvo mesto, što je ona sama samohrana, nema nikog starijeg uza se, pa bi joj teško bilo na selu tako samoj.
U isto vreme kad je gospođica Milka podnela molbu za mesto, podneo je i gospodin Joca Ostojić. On je svršio jagodinsku učiteljsku školu sa običnim uspehom i govori dva jezika — srpski i jagodinski. Što u ostalom svaki đak to, prema nastavnom programu mora znati, radi čega država i jeste podigla taj zavod u sredini naroda gde se može pored srpskog još jedan jezik naučiti.
Joca je sa svim obratno želji gospođice Milke podneo molbu po kojoj bi želeo da je u mestu gde nema vlasti. On ne vole ni okružnu ni sresku pa je čak tako preteran u skromnosti da bi on najradije služio u mestu gde nema ni predsednika opštine.
Od onoga dana od kad su predali molbe i Joca i Milka stekli su pravo da džonjaju u čekaonici Ministarstva Prosvete, pred vratima referenta za osnovnu nastavu. I oni su to pravo revnosno upotrebljavali. Od jutra do mraka bili su tamo, čekali, molili, ljubazno se javljali referentu kad je izlazio ili dolazio u kancelariju i najzad g. Joca, kao muško, uspe jednog dana i prodre u referentovu kancelariju.
„Molim vas lepo, gospodine, ima li izgleda da dobijem mesto?“
„Ne verujem, gospodine“, odgovori mu referent nekim tankim glasom, kojim se obično referenti služe pred ministrom.
„Kako ne verujete?“
„Pa… eto, sva su mesta popunjena, nema više mesta.“
„Ama zar ni jedno?“
„Ima jedno upravo dva, u selu, ali to je za muža i ženu.“
„Za muža i ženu?“ učini g. Joca i pokunjena nosa izađe iz kancelarije.
Tako je isto prošla i gospođica Milka. I ona je najzad jednog dana srećno dospela do referenta.
„Molim vas lepo, gospodine, ima li izgleda da dobijem mesto?“
„Ne verujem, gospođice“ odgovora referent još tanjim glasom no što je onaj kojim se pred ministrom služi.
„Kako ne verujete?“
„Pa… eto, sva su mesta popunjena, nema više mesta.“
„Ama zar ni jedno?“
„Ima jedno, upravo dva u selu, ali to je za ženu i muža.“
„Za ženu i muža?“ učini gospođica Milka i pokunjena nosa izađe iz kancelarije.
Sretoše se opet u čekaonici i Joca priđe gospođici Milki.
„Kako ste vi prošli?“
„Rđavo. Ostaću bez službe. Nema mesta.“
„Tako isto i ja“, odgovori Joca.
„Zar i za vas nema mesta?“
„Nema. Ima samo jedno.“
„To jest upravo dva.“
„Da, dva, za muža i ženu.“
„Jest, kazao je i meni g. referent.“
I poćutaše zamišljeni i zabrinuti i nasloniše se na zid jedno s leve strane referentovih vrata a drugo s desne strane.
Malo posle priđe opet g. Joca Milki.
„Pa šta mislite sad?“
„Šta mogu“, veli ona ožalošćeno „moram čekati do godine bez službe“.
„Tako i ja.“
„A šta ćete raditi za ovu godinu dana?“
„Ja?“ pita Joca, „ja ne znam. A vi?“
„Ne znam ni ja.“
„Slušajte…“ senu Joci kroz glavu srećna misao, „i vi i ja možemo dobiti mesto“.
„Kako?“
„Možemo, pričekajte.“
I odjuri Joca u arhivu pa napisa novu molbu kojom on i njegova žena Milka traže ono prazno mesto za muža i ženu u selu. Čim je svršio on odjuri ponova u čekaonicu i podnese Milki.
„Eto, ako hoćete ovu molbu da potpišete, možemo dobiti mesto i ja i vi?“
Milka pročita molbu pa joj sinu lice.
„Gle istina? Kako vam je to palo na pamet?“
„Pa tako, oni traže muža i ženu, eto, mi ćemo biti muž i žena.“
„O Bože“, rezonira Milka i potpisuje molbu, „nisam znala da se udajom može dobiti mesto“.
„A ja sam vidite znao da se ženidbom može dobiti mesto.“
I sad se, s molbom u ruci uguraše ponova u referentovu kancelariju pa ščepaše grešnog Dušana Rajčića za ruku da ga ljube.
„Šta je?“ pita ih Dušan najzad tanjim glasom što ga je ikad u životu upotrebio.
„Izvolte ovu molbu i molimo vas da se primite za kuma.“
Od referenta dođoše meni i poljubiše mi ruku da im budem stari svat. Otud ja i znam celu ovu stvar.