Danas je prvi juli, danas je upravo početak banjske sezone. Domišljao sam se bio da jutros to objavim jednom naročitom proklamacijom mome milom narodu t. j. mojim milim čitateljkama ali ja mislim da je to i suviše izlišno, one taj istorijski dan, početak banjske sezone, i suviše dobro znaju.
Ja sam siguran da je jutros moja komšika gospođa Persa poranila, otvorila prozore da uđe u sobu malo svežeg vazduha, obukla nov šlajfrok, skuvala kafu; metla na služavnik teglicu sa slatkom od višanja, koje još nije ni načeto, čašu ladne vode, džezvicu punu kafe i čistu šolju, pa ušla u sobu, sela na krevet u kome je još spavao g. Josif, pa ga nežno pomilovala po čelu.
G. Josif otvori oči i, razume se, iznenadi se. Obično se do sad gospođa Persa budila posle njega; obično mu je odgovarala, kad je tražio slatko:
„Nemam načeto a za tebe bogami, neću tek načinjati teglu.“
Obično je pio prvu jutarnju kafu u kafani; obično se gospođa Persa još valjuškala pod jorganom kad je on polazio od kuće. Pa od kud sad to?
„Kaži dragička“, veli mu mazno gospođa Persa i trpa mu, kao golubu, u usta kašičicu punu višanja.
„Dragička!“ odgovara zaprepašćeni g. Josif.
„Danas počinje banjska sezona!“ odgovara mu ushićeno gospođa Persa i briše mu svojom nežnom rukom znoj sa čela i doteruje mu svojim prstićima kosu.
„Jest boga mi, danas je!“ veli zabrinuto g. Josif.
„A vidiš kako se to lepo potrefilo?“ utrčava mu u reč gospođa Persa i naliva mu šolju s kafom.
„Šta se potrefilo?“ pita gospodin Josif.
„Zamisli, danas je i cenzura u Vračarskoj Štedionici.“
„Od kud ti to znaš?“
„Bila sam juče kod gospođa Olge. Išla sam naročito da vidim kakav je ona šlajfok za banju napravila, pa mi ona kaže. Veli: To se ni jedan zavod u Beogradu nije setio a vidite kako je pažljiva Vračarska Štedionica. Odgodila je cenzuru baš na dan kad počine banjska sezona.“
„E, pa to će biti zato što ta Štedionica drži i sama jednu banju pod zakup“, veli g. Josif.
„Je l’ istina?“ pita radoznalo gospođa Persa.
„Dabome.“
„Bože, kako je to lepo. Pa to bi trebalo tako i udesiti da svaki naš novčani zavod ima po jednu banju, pa prvog jula svi da drže cenzuru. Pa ja naprimer hoću u Ribarsku banju a ja podnesem menicu Vračarskoj Štedionici; gospođa Olga recimo hoće u Vranjsku banju, njen muž podnese menicu Beogradskoj Zadruzi; gospođa Mica hoće recimo u Smrdan-banju — za nju smrdljušu u ostalom i nije druga banja — a njen muž podnese menicu Prometnoj Banci. Je l’ da bi to bilo vrlo lepo?“
„Bilo bi“, odgovara tronuto g. Josif, pa seda u krevet i oblači čarape.
„Ovako nam ništa ne ostaje nego da se obratiš Vračarskoj Štedionici. Menica se mora još do podne podneti; tako mi kaže gospođa Olga.“
„Da, mora“, odgovara g. Josif, uvlačeći prvu nogu u nogavicu od pantalona a koje mu pridržava gospođa Persa. „Da, mora kad čovek već ima potpisa a kad ih nema onda može i sutra, prekosutra, može i mnogo docnije podneti menicu.“
„Kako, zar ti još nemaš potpisa?“ pita usplahireno i prestravljeno gospođa Persa.
„Imam jedan“, odgovara mirno g. Josif i uvlači drugu nogu u nogavicu od pantalona koje mu pridržava gospođa Persa.
„Jedan?“ navaljuje dalje pitanjima gospođa Persa.
„Da, to je potpis tvoga oca, kome ćeš ti ići danas pre podne i umoliti ga.“
„Neće dati“, veli gospođa Persa zabrinuto.
„Plači, uveri ga da ćeš propasti, reci mu da si s dana u dan sve slabija, da te sve nešto štreca, da nemaš sna, da imaš nesvesticu, u opšte reci tvome ocu sve ono što si meni kazala, ubedi ga kao što si mene ubedila, pa mora potpisati.“
„Pa dobro“, veli gospođa Persa i uslužno pridržava prsluk u koji g. Josif uturi ruke, „pa, dobro a drugi potpis?“
„Drugi?“ zamisli se g. Josif, „ko je tebi savetovao da moraš ići u banju?“
„Pa doktor.“
„Koj doktor?“
„Pa… doktor Kujundžić.“
„Je l’ ti kazao da ni pošto ne propustiš ići?“
„Kazao mi je: ‘ako ste radi svome dobru, vi morate ići’.“
„Vrlo dobro. Onda neka doktor Kujundžić potpiše menicu kao drugi.“
„Doktor?“
„Razume se. Ja nalazim da bi to bilo najlepše kad bi se tako udesilo. Svaki zavod ima svoju banju, kao što si malopre kazala a svaki doktor kad koju ženu savetuje da ide u banju, nek joj lepo potpiše menicu, pa onda, nek se ta menica eskontuje kod onoga zavoda u koju banju valja ići. To bi bilo najbolje.“
Tako se jutros svršio razgovor izmeđ gospođe Perse i g. Josifa.
*
Ja ne znam da li je g. Josif uspeo da dobije oba potpisnika ali nalazim da to nije nimalo rđava ideja da muževi hvataju za potpisnike one doktore koji su žene savetovali da idu u banju.
Moju je ženu na primer savetovao Dr. Vukadinović pa neka me se sklanja da se ne sretnemo ovih dana.