Juče izjutra vozom otputovao je prvi transport žena za razne banje a sinoć, u 9 časova po večeri, održan je, sasvim nečujno, bez naročitog poziva i saziva preko javnosti, jedan intiman zbor muževa čije su žene otišle u banju.
Juče sam ja već ozvaničio prvi juli kao dan otvaranja banjske sezone, te otud je juče i krenuo najveći transport žena, onako u grupi, inače je dosta njih već ranije otišlo, al onako svako za se i svaka na svoju stranu. Muževi onih žena koji su već ranije otišle, obrazovali su kao neki privremeni odbor za sazivanje ovoga zbora, i kao što vidite, uspeli su da zbor sinoć bude i sazvan a da o njemu naše novine ništa ne saznaju.
Ja sam nekako saznao pa sam pa sam se i uvukao.
Zbor je održan u lovačkoj sobi, u kafani Votorićevoj. Zašto baš u lovačkoj sobi, nisam mogao da prokljuvim. Zbor je tekao u najlepšem redu i miru i doneo je značajne rezolucije.
Najpre je uzeo reč jedan načelnik jednoga ministarstva i predložio g. Peru Cvetkovića za predsednika zbora ali je tome bio protivan g. Toma Petrović, on reče:
Ja sam zato da se držimo poslovnika koji važi i u Narodnoj Skupštini, jer je on izraz onih načela koje danas u svima prilikama važe kao najmodernija za sve parlamentarne skupove. Po tome poslovniku prvom skupu predsedavaće onaj koji je najstariji po godinama a mi ćemo izabrati za predsednika onoga koji međ nama ima najviše duga načinjenog zbog slanja žena u banju. S toga tražim pet minuta odmora da bi se mogli sporazumeti.
Nastade pet minuta odmora, i muževi šaptahu nešto međ sobom, pokazivahu jedan drugom notese i u njima zabeležene rokove otplata pojedinih menica, pisahu nešto i sumirahu na listićima hartije i najzad se sporazumeše. Uze opet reč g. Toma Petrović:
„Gospodo, konstatujem da je međ nama najviše dužan g. Pera Stojanović. On duguje po menicama, koje je danas dizao da bi ženu slao u banju, 11.742 dinara, a ove godine opet mu je žena otišla u Glajhenberg.“
„Živeo! Živeo!“ zahori se sa sviju strana.
Gospodin Pera Stojanović zauze predsedničko mesto:
„Ja vam, gospodo, blagodarim na poverenju ili, bolje reći, ja blagodarim na poverenju dotičnim zavodima kod kojih sam novac dizao te time stekao kvalifikacije za ovo mesto, i predlažem da odmah pređemo na dnevni red. Molim gospodu iz privremenog odbora, t. j. onu dvojicu čije su žene već ranije otišle u banje te su imali vremena da o tome razmišljaju, da nam izvole objasniti, koja su to pitanja radi kojih je sazvan ovaj zbor.“
Na taj poziv ustane g. Cvetko Janković i uze reč:
„Gospodo. Nas smo ovde dvadeset i sedmoro a danas je tek prvi i tek su pošle žene u banje, do desetoga ovog meseca biće nas i stotina. Nas dvadeset i sedmoro, koliko nas je ovde, po podacima koje sam malo pre prilikom konferencije pribrao, dugujemo za banje raznim zavodima svi zajedno 142.000 dinara. Recimo da nas do 10. ov. mes. neće biti stotina, nego neka nas bude samo još jedan put ovoliko, pa to bi predstavljalo sumu od blizu 300.000 dinara. Zar ne bi mi mogli sa tolikom sumom kapitala da ustanovimo jednu naročitu banjsku banku. Postoji i slovenska, i mesarska i industrijska i zemaljska i već kakva ti sve banka kod nas u Beogradu ne postoji, pa zašto ne bi postojala i banjska banka. Eto o tome sam ja razmišljao i to bi kao hteo da predložim a druga gospoda iz privremenog odbora, možda imaju i kakav drugi predlog.“
Ustaje zatim g. Stanislav Naumović, takođe član privremenog odbora:
„Gospodo, predlog g. Jankovićev je vrlo dobar i ja se potpuno slažem s njim, ali se odnosi čisto na materijalne naše prilike. Ja sam među tim za ovo vreme od kako mi žena nije kod kuće, razmišljao i o moralnim prilikama našim. Ja nalazim da je nama svakome za se, vrlo teško kontrolisati naše žene po banjama. Među tim, kad bi se udružili, mi bismo mogli zajednički otvoriti jednu akcionarsku kontrolu. To bi bila jedna, tako reći međunarodna akcionarska kontrola, koja bi nas sve skupa jeftinije koštala po svakoga ponaosob. Eto to bi imao ja da predložim, da se o tome razmisli.“
Posle njegovih reči, diže se g. Stojan Marković, jedan od mlađih članova privremenog odbora, te uze i on reč:
Gospodo, i prvi i drugi predlog nisu za odbacivanje. Ja predlažem da se o njima promisli ali, ja bih imao treći predlog. Vi vidite i sami da smo mi ovde bez žena, ostavljeni upravo kao siročići a svi smo navikli na familijarni život, pa će nam sad svima teško biti. Ako budemo svaki za se tražili zabave i razonođenja da prekratimo sebi vreme, to će nas i skuplje koštati i rđavije ćemo se provesti. Udruženom snagom čovek mnogo više može postići, jer gospodo:
Udruženje je snaga
Udruženje je moć
Udruženi provodimo
I dan i noć.Ja dakle predlažem, da se svi mi siročići, skupimo tako posle večera, pa ćemo gledati da nađemo opet neko siroče koliko da nam pravi društvo, tek koliko da ne požalimo za ženama i koliko da se utešimo. Možemo nazvati naše društvo: „Klub ostavljenih“ ili „Klub siročića“ ili ako hoćete: „Klub za međusobno tešenje i uzajamno pomaganje i štednju“.
„Prima se!“ zahori se sa sviju strana. „Prima se no s tim da se ova odluka ne objavljuje preko novina kako je naše žene po banjama ne bi pročitale.“
Eto tako je rešeno.