Ko bi još i danas pisao iz beogradskog života i o beogradskom životu, danas su patarice, danas se može pisati o beogradskom spavanju.
Danas je dan kad prijatelj prijatelju ide na restlove. Ostalo je od juče restlova od pečenja, restlova od vina i to se danas očisti. Nemojte mi dakle zameriti, što ću i ja u današnji moj feljton skupiti razne restlove. Niti je meni do pisanja niti vama do čitanja, priznajmo.
⁂
Sinoć u 6 sati sreli su se gospodin Sreta i gospodin Jakov u tramvaju.
G. SRETA: Jesi li obišao koliko slava?
G. JAKOV: Ja sedamnaest a imam još dve.
G. SRETA: Ja dvadeset i četiri ali… ne mogu, ne mogu danas svršiti… pogledaj, bre brate, (i tu izvadi jedan spisak iz džepa)… jedan, dva… tri… četiri… imam još jedanaest.
G. JAKOV: Mnogo, pa kad ćeš stići?
G. SRETA: Pa stignem, ako ne danas a ono sutra… Šta ćeš, brate, to mi je postala kao neka vrsta zanimanja… od kako sam u penziji… idem po slavama pa… tako mi prođe dan. Nađem se s prijateljima, razgovorim se i progovorim… I da vidiš, nije tako teško, teško mi je samo da savladam ovog Svetog Nikolu a s drugima… na primer, sa Paraskevom, časkom izađem na kraj.
⁂
Na slavi. Poslužili nas već žitom i slatkim. U sobi dim da te uguši, domaćica ljubazna, ona što poslužuje lepa, vino dobro, pa se tako zadržim i zaćeretam. Razgovarali smo prvo sa domaćicom o vremenu, pa onda sa domaćinom o skupoći drva, pa se onda prešlo na razgovor o zajmu, o smrti Miloša Cvetića, o opštinskim izborima, o nekoj Persi koja je uganula nogu i najzad o Gabaju i o njegovoj familiji, pa onda odnekud obrnu razgovor i na naša saobraćajna sredstva.
„Vidite“, poče g. Paja praktikant, „priznatih saobraćajnih sredstava u svakoj modernoj državi ima trojakih i to prvo: peške, drugo tramvaj, i treće železnica.
Mi svi ućutasmo da čujemo što poučno, jer g. Paja uvek govori vrlo poučno.
„Ali, vidite“, nastavi g. Paja značajno, „kod nas ni jedno od tih saobraćajnih sredstava nije uređeno“.
„Kako nije uređeno?“ graknusmo svi.
„Pa tako, ako idete železnicom ne fali nam sudar vozova. Molim vas, zar niste primetili da je kod nas sudar vozova na dnevnom redu. To je znate kao neka moda, u drugim zemljama naiđe kao moda duel, ili senzacione parnice ili veliki štrajkovi a kod nas uvek kao moda naiđe ili difterija ili šarlah ili sudar vozova ili tako nešto.“
„Jest, tako je, počesmo svi da odobravamo.“
„E pa dakle“, nastavi g. Paja, „ako idete železnicom, onda vam predstoji sudar vozova; ako idete tramvajem, onda znate, on iskoči iz šina ili se prekine struja, to vam ne fali.“
„A peške?“
„Ni to nije kod nas uređeno. Ako idete peške, onda vas udare taljige ili fijaker u leđa i ubije vas. Eto, molim vas, šta je bilo sa pokojnim Milošem Cvetićem.“
„Pa dobro“, dodaće gazda Arsa kafedžija, „pa to vi gospodin Pajo još malo predlažete da letimo, da bi sve to izbegli“.
„A zašto ne, moliću“, nastavi ubedljivo g. Paja, „kod nas već ima letećih dugova, ima letećih zajmova, ima leteće poreze, pa zašto, molim vas, ne bi bilo i letećih građana. Da, da, to bi nam jedini spas i bio, kad bi se ustanovili leteći građani!“
⁂
Sretoh jutros gazda Teofila, koji se pretprošle zime oženio lepom i mladom ženicom i do sad uvek veselo slavio, a ove godine dao oglas u novinama da ne može slaviti.
„Da ti čestitam gazda Teofilo, a zašto, bolan, nisi slavio ove godine, kad ti je sve u kući zdravo i veselo?“
„Ne pitaj me!“ odgovara gazda Teofilo.
„Ali zašto?“ opet ću ja.
„Pa tako, zbog Nikole, omrzo sam i svetog Nikolu.“
„Ali, zbog koga Nikole?“
„Pa zbog onog Nikole poručnika. Neću više da mi dođe u kuću pa… a on taman čekao moju slavu… a ja onda šta ću, da isteram Nikolu isteram i svetog Nikolu iz kuće.“
⁂
Uh, a danas je šesto i poslednje vučenje Klasne Lutrije, danas je i premija u pitanju. Treba otvoriti četvero oči gledajući u numere. I to danas baš, na patarice, kad bih ja voleo da zatvorim četvero oči te da se slatko ispavam.