Kao požar, kao poplava tako i regulacija ruši sve što joj je na putu. Koliko li je dragih uspomena beogradskih do sad već regulacija oborila. Gde li su sad ponosni „Dardaneli“, pa gde nekadanja večito budna „Esnafska kafana“, Pažmurkova kafana, Stari Tale i Gušanac. Nema ih više, zbrisala ih je regulacija.
I pored svega toga što mi ne možemo mnogo požaliti na našu regulaciju, odnosno na našu opštinu, da sve to vrlo brzo radi, ipak se briše uspomena za uspomenom. Još žive Beograđani koji su upamtili i Stambol kapiju i Varoš kapiju i Čukur česmu i Toskinu češmu, pa danas jedva ako im nađu traga.
Još samo ponosno stoje, nebojeći se regulacije: džamija na Zereku, Kasacija, Dositejeva Velika Škola (na kojoj još iz Dositejevog vremena postoji rodino gnezdo), đumruk na Savi i ono nekoliko bednih kućica na Terazijama prilepljenih uz nove i velikoljepne građevine, koje upravo i čine da stranac kad dođe u Beograd dobije o njemu sliku, kao da je to gospodin pod cilinderom i frakom i podrtih cipela.
*
Pre neki dan siđoh na Dorćol i videh da je i tamo regulacija pružila svoje kandže. Čim sam vidio trojicu kako ruše i jednog kako meri, dosetio sam se da je regulacija i niko drugi. Ruše jedan dućan koji se svojim ćepenkom pružio do polovine ulice i kvario liniju. To je valjda poslednji ćepenak u Beogradu.
A, Bože, kako je to nekada bilo, ko se samo seća toga. Ćepenak je bio sve i sva. Nije bilo mesto, kao što današnja generacija misli gde se izlagala roba na prodaju. Ne, ćepenak je bio u Beogradu ono tada, što su danas štam-tiši ili još bolje, što su danas klubovi. Taj nekadanji život naše čaršije na ćepenku, odagnat je kulturom iz Beograda, i zaostao je samo dole, u neoslobođenim krajevima. Jedan naš pisac ovako opisuje danas čaršijski život u tim krajevima: „Dućani i njihovi ćepenci to su kasine varoške. Tu se zbiraju zabrinuti opštinari da se dogovore o svojim crkvenim ili školskim stvarima; tu se zbiraju mlađi i, pažljivo, slušajući ove razgovore, uče se kako da uđu u život, u opštinska i narodna pitanja. U svakoj čaršiji ili bolje u svakom odelenju čaršije ima po jedan kafedžija koji ima svojih 20 do 30 dućana mušterija i nosi im u džezve kafu, beležeći kredom na direku dućanskom koji mu služi kao raboš. Tu se na ćepenku iskupe po dve do tri dućandžije na po jednu kafu iz široka fildžana i, ostaviv posao u kraj, nagnu se u napred na prekrštenim nogama poda se i šapću brižno o svojim poslovima. Od ćepenka se do ćepenka prenose i sve novosti po čaršiji; tu se bistri gdekad i ozbiljna politika o namerama velikih sila, koje je novost doneo kakav putnik iz Soluna ili Skoplja, a čuo ih tamo od ‘svog čoveka’, od tog i tog kafedžije, koji se meša sa ‘probranim ljudima’. Sva se opštinska pitanja najpre reše na ćepencima pa za tim u opštini. Otud pojedini ćepenci važe i kao ‘klubovi’. Na tom i tom ćepenku će se skupiti ovi i ovi, koji ovako misle, a na tom i tom ćepenku oni, koji onako misle“.
Eto, takav je život bio nekada i u našoj beogradskoj čaršiji.
*
Biće valjda još živih koji se na pr. sećaju u Glavnoj Čaršiji Kir Dučinog ćepenka. Eto tu je bio „cincarski klub“. Čim prohuji kroz čaršiju kakva važna novost, na pr. šesetih godina, izbor novog grčkog kralja, pa ženidba njegova, a ti tek vidiš ozgo niz čaršiju spušta se najpre Kutula a ozdo od Saborne Crkve, penje se Antula; sa Zereka idu rame uz rame i nešto sitno šapuću ćir Guša i ćir Nuša a s varoš kapije Toska i Papa-Moska pa redom svi, iskupe se na kir Dučin ćepenak. Neko pije kavu, neko gricka leblebije, a ko neće da se potroši, broji brojanice i svi zajedno sitno, polako šapuću o velikoj Eladi, koja će se sad, kad se orodila sa Rusijom prostrti čak do Pešte i Sent-Andreje.
Pa onda onamo, u gornjem delu glavne čaršije ćepenak ćir Moše Mevoraha, na kome on sedi prekrštenih nogu i zvecka novcem, onako sarifski. Tu se opet skupljaju: stari Eškenazi, Ozer i Azrijed i govore o zakonu koji će Evropa docnije dati i Srbiji, o ravnopravnosti vere.
Pa gde su onda ostali ćepenci i ko će sve da ih se seti. Gde je ćir Bendžin ćepenak preko puta „Kolarca“ gde je onaj užičanin pazario u cilinderu med i dok je pokojni Bendža brojao iz fioke kusur a on mu natakao na glavu cilinder s medom i pokupio mu sav pazar. Pa gde je onaj ćepenak na Paliluli do kasarne sa koje je stari Papa-Moska prodavao bošču, duvan i „fidibu“ masline i krvnički merkao palilulske devojke. Pa gde je…
Ali ko će ih sve nabrojati. Jedan po jedan porušila je regulacija a na njihova mesta digla se nova zdanja sa širokim izlozima u kojima drže radnje nove gazde sa uskim pantalonama. Prošlo je ono vreme, jedan po jedan ćepenak porušen je i evo danas i poslednji, poslednji ostatak nekadanjeg Beograda, poslednji ostatak nekadanje čaršije, kao poslednji Abenseraž.
Čitavo jedno doba, čitava jedna kultura minula je i otišla u prošlost. Tačka.