Sve su rupe beogradske zatrpane, sve ispunjene, pa nama Beograđanima čisto neobično. Naučili smo da preskačemo kanale, da se skrhavamo, da lomimo vratove, pa nam sad čisto neobično.
Zato valjda, kao da bi nam zadovoljili naviku, sada je naša vlada preduzela političku kanalizaciju.
Vi znate dakle, da mi tražimo kao naknadu za Bosnu i Hercegovinu onu teritorijicu od Vardišta pa na Foču. I kako to sve do sada nismo krstili to što tražimo! Prvo „kompenzacije“, pa onda „pojas“, pa „garantije“ pa najzad, jedva mu nađosmo pravo ime. Sad smo to nazvali kanalom kroz koji mi moramo izbiti na more. Dakle „kanalizacija“. I sad kad smo i u politici otpočeli kanalizaciju, nije nikakvo čudo, što moramo da i tu da padamo u rupe i kr’amo vratove.
U ostalom, mi smo na to već navikli.
⁂
Sad opet ima i neko biograf pozorište „Ben-Akiba“. Postoji već čitav mesec dana i vrlo lepo radi ali — što me iznenađuje — još mi niko nije ponudio prihod toga pozorišta.
Međutim, tolika bi mi se „kompenzacija“ mogla učiniti. Sinoć sam baš išao na prestavu i gledao srpske vojnike kako se vedžbaju u gađanju. Ljutio sam se bio što im puške vazda drhte, pa mi posle objasniše, da je to tako na kinematografu.
Padoše mi u tome času na pamet onih 22000 austriskih sokolova, koji su sa svojim đeneralom onako junački bežali sa Gackoga. Što bi to bila divna slika za kinematograf i što je glavno bila bi verna, jer tih 22000 su zbilja prava kinematografska vojska.
Zamislite počnu prvo da dršću noge u generalskih konja, pa onda repovi, pa onda počnu da dršću sami generali, pa onda počnu da dršću svih 22000 sokolova. Tresu im se nogavice, tresu ramena i tresu puške.
Prava kinematografska vojska.
⁂
Dakle opet kriza. Pa dabome, ako joj sad nije vreme a ono ne znam kad je. Sad bi još samo trebali da idemo na izbore, pa taman kad svi građani Kraljevine Srbije zavuku desnu ruku u glasačku kutiju i Austrija učini svoje.
Pazimo šta radimo! Desna ruka srpskih građana ne sme se u ovih momentima zavlačiti u glasačke mišolovke. Ona mora biti slobodna.