Grešni Meho! Vi znate ko je to? To je onaj štrafun što je tu neki dan prebegao k nama. Znao sam da će vas interesovati njegovo u mišljenje o današnjoj situaciji kao i moj razgovor sa njime, pa sam odmah pohitao k njemu i upustio se ovaj razgovor:
JA: Pomozi Bog, Meho!
MEHO: Bog ti pomogao!
JA: Kako si šta radiš?
MEHO: Šta radim to i patim.
JA: Hteo sam da te pitam, Boga ti, šta misliš ti o ovoj našoj situaciji?
MEHO: E pa pravo da ti kažem vaša je mnogo bolja.
JA: Je li?
MEHO: O, još kako. Prvo vaša je topla i dobijam svaki dan, a dok sam bio kod njih, da Bog sačuva.
JA: Ama kako je topla, ja te ne razumem?
MEHO: Tako, brate, toplo, pa u vas ima i mesa, a u njih jok.
JA: Ja te ne razumem, o čemu ti govoriš?
MEHO: Pa je l me pitaš za porciju? O čemu ću ti govoriti nego s tome što me pitaš.
JA: Pa jest, pravo kažeš.
MEHO: E pa vidiš, za ovo nekoliko dana kako sam kod vas izranio sam se, jer švabe, brate, nemaju mesa.
JA: A nemaju, čini mi se ni krvi, a?
MEHO: Pa… imaju, ama nije kao ova naša. Je l znaš ti šta se u njih zove „supa“?
JA: Znam.
MEHO: To je neka mutna čorba, što nam daju mesto jela.
JA: Jest, znam.
MEHO: E vidaš, sve mi izgleda da je njihova krv tako neka supa.
JA: A inače su hrabri, je li i ne boje nas se?
MEHO: Pa, pravo da ti kažem, slušao sam ih tako kad razgovaraju u kasarni o vama, pa i ne boje vas se.
JA: Je li?
MEHO: Jes. Oni kažu, kad vi samo ne bi imali pušaka i bombe, za pet dana bi oni bili kadri pregaziti Srbiju. Ovi su, vele, hrabri; ali im to smeta što vi imate puške.
JA: Pa jest, to je onako jedna mala smetnja. A, boga ti, Meho, znaš li ti šta oni misle o našoj noti?
MEHO: Pa… kako da ti kažem, i tome smo razgovarali dok sam bio tamo kod njih.
JA: Pa šta vele?
MEHO: Pa eto što vele: Kažu oni će izbegavati da se sretnu sa njima.
JA: Ama, s kim, brate?
MEHO: Pa s tim vašim komitama.
JA: Ama ko govori o komitama?
MEHO: Kako ko govori. Pa, brate, oni o tome samo i govore. A o čemu bi drugim i govorili. Hoćeš li mi verovati da oni i sanjaju o komitama. Eto baš znam, dok sam bio štrafun — pomenulo se a ne pomenulo se — pa znaš kapetan štafunski. Spava on znaš u šatoru a mi svi oko njega u malim šatorima. Probudimo se mi, kad ono bazdi neki smrad u logoru. Bazdi, bazdi, a mi svi štrafuni zapušili noseve, pa pitamo podnarednika: „Ama odakle li dolazi ovaj smrad?“ Osvrnemo se levo i desno i osetimo da smrad dolazi iz kapetanovog šatora. Čim se oseti odakle je smrad odmah nam reče podnarednik: „mora da je g. kapetan noćas sanjao srpske komite!“ I svi se složismo da će to i biti.
JA: E baš ti hvala, Meho, na toj priči.
MEHO: I tebi na razgovoru. Pa dođi još koji put.
Eto, tako smo se rastali. A obići ću ga još koji put.