Gledao sam jedan put jednog Iliju Božića. Ne znam kako mu je bilo ime, ali sam mu se divio. Izašao je pred publiku, poklonio se i onda počeo da guta koješta.
Uzeo najpre pa progutao jedan šljunak, pa mu lepo prošao kroz grlo i svi smo pljeskali. On se lepo pokloni, pa onda uzme parče stakleta i metne ga na dlan leve ruke:
„Ale, šanže, pase!“
I strpa ono parče stakleta u usta i tako ga slatko proguta, kao bonbonu od čokolade.
I onda nastavi redom da guta. Poče da guta dugmeta sa zimskog kaputa, pa onda ženske ornadle, rukavice, šlajpike i vazdan kojekakvih stvari.
Najzad dođe i kraj prestave. On uze kučinu, natopi je špiritusom, upali i onda poče da guta vatru.
Razume se, da smo se svi zadivili.
E, molim vas, recite mi sad vi sami, zar vam u ovom trenutku Austrija ne liči na ovoga Iliju Božića. I to ne samo u ovome trenutku već u opšte, u novijoj istoriji njenoj.
I ona se pojavila pred publiku a pred njom sto i na njemu puno raznih srpskih interesa.
Ona se lepo poklonila, uzela srpsku vojvodinu, metla na dlan leve šake, pa;
„Ale, šanže, pase!“
I strpa vojvodinu u usta i proguta je kao bonbonu od čokolade.
Pa onda, uze tako sva graničarska prava, nasmeši se ljupko na publiku i:
„Ale, šanže, pase!“
Proguta sva ta prava, kao da ih nikad nije ni bilo, la se lepo pokloni levo i desno. I onda, razume se, nastavi da guta redom sve srpske interese, koji su stajali pred njom. Proguta srpska naseljenička prava, pa onda pravo slobodnog izbora patrijarha, pa kad vide da sve to lepo i slatko ide, a ona onda poče da guta i srpske zemlje.
Stavi lepo na desni dlan Bosnu a na levi Hercegovinu, pokloni se levo i desno Evropi, izgovori ono:
„Ale, šanže, pase!“ i smota obe pokrajne, kao da nikada srpske nisu ni bile.
E, ali sad dolazi kraj predstave. Sad je na redu da vidimo kako će Austrija da proguta vatru. Naša je vojska sva na okupu, a okupiće se, ako Bog da još, da vidi taj kraj predstave.
A vredno je odista videti, kako će Austrija sad da guta vatru.