Ja ne znam ko sve već nije stradao zbog te spomenice. Odete sa svim nevino u posetu, odete da se vidite ili sa ćerkom ili sa majkom, kako gde. Sednete, posluže vas najpre slatkom, iznesu vam za tim kafu, pa tek kao treće posluženje, iznese vam gospođica spomenicu.
„Da li bi bili tako dobri gospodine da mi zapišete što u album?“
„O, molim, drage volje!“
Utrape vam album i donesu umočeno pero, i sad nastanu tek ježeve muke. Tri vam se pera osuše i opet umoče u mastilo, ali vam ništa pametno ne pada na pamet. Lakše vam je u tom času izmisliti mašinu za štrikanje čarapa; lakše vam je izmisliti gde bi mogli uzajmiti hiljadu dinara nego se setiti ma čega pametnoga što bi trebalo zapisati.
I razume se, u takvom slučaju zapišete prvi stih koji vam padne na pamet, koji ste pre nekoliko dana zapisali već u album kakve druge gospođice ili koji ste pročitali u albumu kakve druge gospođice.
Ah, taj album naših gospođica, to vam je prava napast. Bolje vam je dati potpis na menicu no zapisati što u taj album. Najzad kod potpisa na menici može se desiti slučajno da menicu izistinski isplati akceptant. To ne biva obično ali se vrlo često dešava. Pa najzad i vi baš da platite, verujte da ćete je platiti sa manje interesa no što ga plaćate zbog one gluposti koju u album zapišete. Vi i ne znate možda kako glupost vuče veliki interes. Učinjena glupost još kako tako, dvadeset do dvadeset i pet od sto, ali napisana i potpisana glupost, može da vuče i sto na sto interesa.
Preturite samo spomenicu kakve gospođe u koju ste recimo pre osam ili deset godina zapisali što god, pa da vidite kako će vas obliti rumen stida.
Jedina je još uteha što se te spomenice ne drže dugo. One žive sa devojaštvom i umiru sa devojaštvom.
Baš prekjuče, o Novoj Godini, pravio sam posetu gospođi Julki. Ovo je njena prva nova godina koju dočekuje u svojoj kući, tek je osam meseca udata.
Poželeo sam joj sve lepe želje koje se mladoj dami prve godine udatoj, mogu poželeti i ćaskali smo o razlici izmeđ udate žene u prvoj pa u drugoj i trećoj godini. I dok je ona izašla da mi skuva kafu ja sam međ kalendarima na ogledalu našao njenu spomenicu. Njenu devojačku spomenicu.
Razgledao sam je. Ima 72 strane. Prvih 28 strana ispunjeni zapisima, počev od zapisa gimnazista i onih s potpisom „tvoja iskrena drugarica“ pa sve do potporučnika, raznih sekretara, računoispitača i t. d. Poslednji je razume se potpis njenog današnjeg muža, kao poslednjeg potpisnika na menici koji i ako je poslednji potpisan prvi plaća ceh.
A tad je nastala udaja i spomenica je završila svoje. Već na 29 strani, možete čitati pisaljkom ispisan rukom gospođe Julke recept za komisbrot.
„Koliko su teška 4 jajeta, toliko brašna i toliko šećera. Na to dodati još 2 jajeta. Prvo umutiti 6 žumanceta sa šećerom, pa dodati brašna i penu od 6 belanceta. Voće treba iseći i to: 50 p. d. pistacije, 50 p. d. citronata, kore od pomorandže, suva grožđa, lešnika, oraja, badema, urme, smokve, kitnikeza, to sve po jednu osminu kile. To metnuti zajedno sa brašnom i penom, dobro izmešati i tada peći.“
A malo dalje, na tridesetoj strani, vidite opet rukom gospođa Julkinom:
| Funta sveća | 8 groša |
| Litra gasa | 3 groša |
| Alave paprike | 1 groš |
| Zejtina | 6 groša |
| 1. kilo goveđine | 4 groša |
| Pišla peršuna | 1 groš |
| Pirindža | 5 groša |
| 5 jaja | 2 groša |
| Biber | 1 groš |
To je na tridesetoj a na trideset i prvoj opet rukom gospođa Julkinom
Dato vešerki:
| Astalskih čaršava | 3 |
| Jorganskih čaršava | 6 |
| Muških košulja | 12 |
| Jocinih kragnova | 11 |
| Madžetna pari | 7 |
| Džepnih marama | 20 |
| Muških gaća | 9 |
i t. d. i t. d.
I to sve u prvoj godini braka. A šta mislite kakva će ta spomenica izgledati u drugoj, pa u trećoj i tako dalje, godini?
Pa još kad naiđu deca, te kad stanu i oni zapisivati svoje osećaje. Vidio sam ja i takve spomenice, gde se deca nisu samo mastilom upisivala. I onda to tek postaje pravi album.