Znao sam ja odavno da me pojedini muževi i zetovi upotrebljavaju kao strašilo. O, još kako sam dobro došao kakvom grešnom zetu kad mu se navrzne na vrat tašta. Kad mu se polomi sve oružje u borbi sa tim jakim neprijatelje, a on tek očajno uzvikne:
„Ići ću Ben-Akibi, pa ću mu reći kakva si.“
„O, izbenakibili se da Bog da i ti i on!“ odgovori mu tašta, pa nastavlja dalje rat.
A koliko puta muž propreti ženi da će javiti meni ovo ili ono. Primetio sam ja to i na zabavama i u pozorištu i na korzu u Knez-Mihajlovoj ulici, kako se žene podgurkuju kad ja prođem, kako zaćute usred najlepšeg i najslađeg razgovora. Sve ja to znam, ali što do sad nisam znao, to je da majke plaše decu sa mnom.
Ono kad bi to bila ona starija deca, pa ne bi mi krivo bilo. Neka ih, neka se plaše od mene, tim bolje za njih. Ali i za malu dečicu ja već važim kao strašilo. To sam tek juče saznao.
Posetio sam gospođu Danu koju već tako davno nisam video. Poneo sam u džepu i bombona za njenu malu Milkicu koju nikad bez bombona ne bi mogao pripitomiti. I taman mi je dete selo na koleno a majka tek poče:
„Mogu vam se pohvaliti, sad je Milkica mnogo bolja.“
„Tako, milo mi je.“
„Pre nije htela za boga dati da joj se mije glava; pa je trčala po ulici kao kakvo mangupče, pa je grozno prljala keceljice; pa je bila rđav đak u školi, pa je cepala knjige.“
„A sad?“
„E, sad sve to ni čini. Sad lepo sluša.“
„To mi je milo, što je Milkica uvidela da ono ne valja.“
„Ta nije ona to uvidela.“
„Nego.“
„Znate, pokušala sam sva sredstva; kaznila sam je ručkom, ostavljala sam je bez nove haljine, i istukla sam je po koji put, pa sve to nije pomoglo.“
„No šta je pomoglo?“
„Vi.“
„Ja.“
„Da, sad je plašim vama. Što god uradi a ja joj kažem da ću javiti vama pa vi da metnete u novine.“
„Hvala lepo, to mi vrlo laska.“
„Eto, eto dušo“, okrete se sad gospođa Dana Milkici, „to je taj Ben-Akiba. Pa sad samo gledaj pa isprljaj tu kecelju“.
I gospođa poče i dalje plašiti dete.
„A kad doneseš beleške iz škole pa ako ne valjaju a ja ću pravo Ben-Akibi.“
A dete me gleda u oči pa samo što ne kaže: Zar i to?
„Pa onda ako ti učiteljica još napiše da si rđavog vladanja, no da vidiš šta će biti preko novina.“
Ali kod tih reči dete se okuraži pa se okrete majci.
„Ne, što se tiče vladanja, Ben-Akiba vodi računa više o vladanju matera nego o vladanju dece. Jel’ tako, čika Ben-Akiba?“
„Tako je, dušo moja, tako je!“
Gospođa zaneme pred tom istinom. Zanemeh i ja, ali se krenuh siguran da gospođi Dani neće više pasti na pamet da plaši dete sa mnom.