Mali Joca ima četrnaest godina i svršio je drugi razred gimnazije; mala Mica uzela je dvanaestu godinu i svršila je četvrti razred osnovne škole.
I Joca i Mica su zdravo bistra deca. Za Jocu njegova mama kaže: „Nije što je moje dete, pa da kažete da ga falim; nego znate to je tako bistro dete to je takav đavo da je to pravo čudo“ a za Micu njena mama veli: „Ono ja sam videla bistre dece, ali ovo moje znate, to vam je prava veverica, prosto očima govori“.
E to dvoje „zdravo bistre“ dece, zaljubili su se jedno u drugo. „Đavo“ spazio jedan put „vevericu“ kad se vraćala iz škole, kupio joj perecu i ispratio do kuće. „Veverica“ se posle sasvim navikla na to da joj „Đavo“ kupi perecu i da je svaki dan isprati do kuće.
To nije nikakvo čudo, tako „bistra“ deca morala su se sresti i zavoleti. O toj njihovoj ljubavi sva deca znaju i onda nije čudo što sam i ja čuo.
Prošle nedelje sam ih pratio. Šetali su zajedno po Kalimegdanu i kako su to „bistra“ deca, smislila su, razume se, da je bolje šetati po usamljenoj stazi Malog Kalimegdana no po Velikom Kalimegdanu. Ja sam išao za njima i osluškivao im razgovor, koji je ovako tekao:
JOCA: Dobro, Mico, ja pristajem da se ispovedim mojoj majki ali to ništa ne vredi.
MICA: Zašto ne vredi?
JOCA: Pa glavno je tu, tvoj otac. Da li će on pristati da te da za mene.
MICA: Samo ti svrši školu.
JOCA: Svršiću ja, ako mi se samo za vreme učenja ne desi što god. Ali bi ja voleo da ti ispitaš šta bi on voleo da ja budem. Da li na primer oficir?
MICA: Ne, to ne bi voleo zbog kaucije.
JOCA: E, pa dobro, a da li bi voleo da budem profesor?
MICA: A ne, to bi još manje voleo. A pravo da ti kažem ni ja ne bih volela. Šta znači to svake pete godine periodska povišica.
JOCA: A šta misliš kad bih bio advokat?
MICA: To nije tako rđavo ali kad bi bio siguran da ćeš moći biti i narodni poslanik za tim.
JOCA: Da li je tebi poznato koliko nosiš miraza?
MICA: Bože Joco, kako mi to nebi bilo poznato. Ja nosim 15.000 dinara.
JOCA: E vidiš, to je lepa suma. S tim jedan advokat može da radi baš i da ne bude narodni poslanik. Zamisli samo da taj novac dajem samo sa 12% interesa, neka ne računamo više nego 12% od sto, pa to su 2000 dinara godišnjeg prihoda.
MICA: To je istina. Ali ja ne verujem da bi se moj otac složio s tobom da ostaneš samo advokat. On je toliko puta govorio: advokat onda vredi kad ume sebi da izradi za narodnog poslanika pa onda uzme u ruke kakvu državnu parnicu pa da je izgubi. To kaže moj otac da je mnogo bolje.
JOCA: Pa jeste, ne kažem ja da je to rđavo, ali to može biti i nesigurno, može se advokatu desiti i da dobije državnu parnicu i onda to nije ništa. Onda samo primi običnu advokatsku nagradu. Zato se meni čini kao mnogo sigurnije, davanje novaca pod interes. Ne kažem ja da je to dobro da daš na jednom mestu sav novac, pa ne valja ni to da daš na primer na tri mesta po 5000 dinara; nego onako, ovde 100 dinara, onde 200, i tako. Na to se mnogo više dobija. A sa tvojih 15.000 dinara to se da raditi.
MICA: Pa dabome.
JOCA: I ja mislim da će se tvoj otac sasvim složiti s tim. Ja ne mogu samo još sad da mu govorim, mali sam pa se bojim ne bi me hteo slušati. Ali čekaj da odrastem, pa ću ja to njemu objasniti i onda sam siguran da ću dobiti tvoju ruku.
MICA: E pa, kad vidi da si tako pametan, sigurno će pristati.
*
Deca zatim ubrzaše korake, te ne mogah više da ih pratim, da i dalje slušam taj slatki dečiji razgovor.