Spremam se i ove godine da idem u banju, al ove ću godine ići bez pantalona. To jest, nemojte me rđavo razumeti, ići ću ja u pantalonama al neću naručivati naročiti kostim za banju. To sam se samo jedne godine prevario pa neću više.
Da vam ispričam kako je to bilo.
Lanjske godine rešim se da idem u Vranjsku banju te odem kod šnajdera da naručim jedno naročito lako letnje odelo. Izaberem segeltuh, kao najzgodniji štof za banje i zamolim ga da mi uzme meru. Šnajder me pogleda prezrivo:
„Zar ja petnaest godina radim za vas da mi sad treba da vam ponova uzimam meru.“
Ja se umirim i pristanem da mi odelo napravi bez naročite mere ali navalim naročito da do petka uveče bude odelo gotovo, znajući za osobinu naših šnajdera i šustera da bar tri dana docnije od date reči svršavaju posao.
„Molim vas lepo, ja polazim u petak večernjim vozom.“
„Ne brinite.“
„Je li potrebno da dolazim radi probe.“
Šnajder me opet prezrivo pogleda.
„Proba nije potrebna“, odgovori on odlučno.
U petak uveče pošljem u 8 sati — odelo nije gotovo. Pošljem u 9 sati — odelo nije gotovo, pošljem u 9 i po — odelo nije gotovo. Jedva u 10.20 odelo dođe a u 10 i 44 ja krenem na put.
Stigao sam u banju u subotu, odmorio sam se, pregledao me je lekar, platio sam kurtaksu, napravio malo poznanstava sa gospođama koje su došle bez muževa i ostavio da se sutra, u nedelju, pojavim u svome banjskom kostimu.
Od bagaža nosio sam sobom: ženu, taštu, jedan kavez sa kanarinkom, jednu kuvaricu, četiri jastuka, tri dušeka i svo kujnsko posuđe izuzimajući šporeta koji je tašta predlagala takođe da ponesemo.
A sutra dan nedelja. Svira muzika i svet šeta. Puno lepa sveta u banjskim kostimima, ženske sve lihtija od lihtije a muški sve dunkliji od dunklijeg.
Moram odmah napomenuti da sam ja — baš i kad ne bih hteo — morao obući svoje novo banjsko odelo — jer se na pantalonama starog odela, nekim nesrećnim udesom pojavila rupa na najnezgodnijem mestu.
Izvadim ja dakle sa puno zadovoljstva svoje novo odelo iz kufera i nataknem prvo pantalone. Ja ne znam ni sad, kako me tog momenta nije šlog udario. Zamislite, nogavice na pantalonama dva pedlja duže pa mi vise ispod cipela.
Počnem se tući u glavu i proklinjati šnajdera i zaklinjati se da nikad više neću pristati da primim odelo bez mere i bez probe. U tom sam očajanju toliko daleko oterao da sam se čak u sebi zakleo da mu neću ni platiti, kako ovo odelo tako i ona koja mu izranije dugujem.
Ali sad tu zakletve nisu mogle ništa pomoći. Nedelja, napolje svira muzika, svet šeta, a ja stare pantalone ne mogu obući a nove još manje.
I šta ću sad?
Onako go, upravo ne go, ali nepristojno obučen, uzmem nove pantalone u ruke pa se ljupkim glasom obratim ženi:
„Slušaj dušice, uzmi makaze pa odseci od ovih nogavica dva pedlja pa onda porubi.“
„Ju zaboga, gde bi ja to?“ odgovori žena sa nekim pakosnim zadovoljstvom što ću morati da sedim kod kuće.
„A zašto ne bi mogla?“
„Pa to je šnajderski posao.“
„Ja znam, ali ovde u banji nema šnajdera, morao bi slati pantalone čak u Vranju a i tamo da pošljem, danas je nedelja, ne radi se. Zašto ne bi ti to učinila?“
„Nemoj da si detinjast. Gde bi ja nove novcate pantalone pokvarila.“
„Ali nisu to ne znam kako fine pantalone, prosto odseci pa porubi.“
„Ne, to nikako ne smem ja pa posle da me grdiš.“
Šta ću, kukavac, nego uzmem pantalone, pa odem tašti, i zamolim je da ona skrati nogavice za dva pedlja.
„Ju, sinko, da me Bog sačuva i sahrani od takvog greha. Danas je sveta nedelja i nebi ti se ja prihvatila igle pa ne znam kakva nužda da je.“
Sad već nije mi ostao niko do kuvarica. Odem i k njoj. Čim me vide onako nepristojno obučenog sa pantalonama na rukama, ona taki okrete glavu zidu i pokri se keceljom preko glave.
„Slušajte, Kati, budite vi meka srca.“
I ispričam joj suznih očiju celu moju nevolju.
„Ja to ne umem. Nisam nikad u životu imala posla sa pantalonama sem ako sam koji put zašila kome dugme.“
„Ali, Kati, ako ne umete. Ne tražim ja da to bude ne znam kako majstorski. Prosto uzmite makaze, odsecite nogavice za dva pedlja i porubite. Eto, to je sa svim prosta stvar.“
„Ne umem ja to. Begajte molim da ne primeti gospa da ste tako neobučeni dolazili u kujnu.“
Šta sam mogao! Huknuo sam očajno, uleteo u sobu, tresnuo pantalone na patos, spustio zavese i legao u krevet pa udario u jedno beskrajno spavanje.
Među tim, dok sam ja spavao, dešavalo se ovo: Ražalila se moja žena. Vidla ceo svet šeta a ja moram da spavam, pa je to kosnulo. Ušla je u sobu polako, na prste, uzela makaze, odsekla nogavice za dva pedlja, porubila i ostavila na krevet, kad se probudim da se iznenadim.
I sad, da se ražalila samo moja žena, to bi još dobro bilo, ali se ražalila i moja tašta. Koliko je tvrda srca bila ipak se ražalila, prekrstila se najpre pred ikonom pa ušla i ona u sobu polako, na prste, uzela pantalone, te i ona skratila nogavice za dva pedlja, porubila ih pa metla na krevet, kad se ja probudim da se iznenadim.
Najzad to je lepa stvar kad se ražalila žena, još je lepša stvar kad se ražalila tašta, ali moja je nesreća išla tako daleko da se i Kati ražalila.
Zamislite i Kati se ražalila i pošto je moja žena već odrezala nogavice dva pedlja pa otišla da napravi nekoliko vizita; pošto je i moja tašta odrezala od nogavica još dva pedlja, pa otišla u šetnju, ušla je u sobu i Kati. Ušla je, polako, na prste, uzela pantalone pa i ona skratila nogavice za dva pedlja, porubila ih pa metla na krevet, kad se ja probudim da se iznenadim.
I zaista sam se iznenadio. Vidim da su pantalone popravljene pa ih rado natučem na noge. Ali — o, Gospode Bože, i sad me jeza hvata kad se setim toga momenta — na meni švimhozne. Upravo, to su bile prave pravcate banjske pantalone, i ja ništa drugo nisam u tom očajnom momentu ni učinio, nego sa onako kratkim pantalonama, dunuo kao vetar kroz onaj svet, uleteo u kupatilo pa skočio pravo u bazen.
*
Eto dakle, zašto ja mislim ove godine da idem bez pantalona.