Od jutros rano već sam pobegao od kuće pa nisam ni ručao kod kuće. A ko bi i ostao kad cela kuća zvoni. Zvone celo jutro deca u mala slatka zvoncad, zvoni mi žena u ono veliko zvono koje daje glas kao da večernje oglašuje i zvoni tašta u ono veliko, četvrto zvono, kojim se pogrebi oglašuju. Cela kuća zvoni.
Pobegao sam ovamo gore u čaršiju da vidim milu i ljupku povorku naše dečice i naših guvernanta, da vidim vrbicu.
Retko me koj praznik tako oduševljava i razdraga kao vrbica. Zamislite prvo žandare, puno, puno žandara od kojih ni jedan nema zvonce, pa onda litija, pa guvernante, guvernante, puno guvernanta od kojih ni jedna takođe nema zvonce, pa onda popovi, pa deca, hiljadu dece čija zvoncad jasno zvone, veselo odjekuju i klikću radošću. I ta se povorka lagano kreće uz toplu pesmu koja se izvija iz dečjih grudi.
Ah, srećno doba detinjstva, kad nas je jedno maleno zvonce moglo učiniti srećnim. Danas me već ni najveće zvono na svetu ne bi moglo više učiniti srećnim. Kažite pravo, zar ne bi voleli da se možete makar za trenutak vratiti detinjim željama, detinjim težnjama i detinjim zadovoljstvima.
Zamislite samo kako bi to izgledalo kad bi mi matori sad priredili vrbicu? Bože, što bi se tu zvonilo. Ja čisto zamišljam kakva bi ta vrbica izgledala.
Napred ide vlada i zvoni zvoni, nešto sitno, spleteno nekim nejasnim i prepuklim zvoncetom; za njom državni savet zvoni zvoncetom koje odaje glas kao ono zvono po manastirima koje poziva na ručak, pa onda generalitet, pa viši činovnici pa niži činovnici, advokati itd. i svaki zvoni prema svome radu i rangu, koj višim koj nižim glasom, koj većim a koj manjim zvonom. A za svima se dale žene i zvone u sva zvona.
Lepo bi bilo, ali to ne može biti. Neću ni da mešam želje i pažnje nas matorih u današnji feljton koji sam posvetio čisto dečjoj radosti, kojoj želim da usput ne izgube zvonce, kao što se to prošle godine desilo mome komšiji malome Tomi. Do duše on je mesto izgubljenog zvonceta doneo nešto drugo u kuću, zbog čega su se za tim nove novcate haljine morale odmah dati na pranje, ali je uvek žalio za izgubljenim zvoncetom. A to se sve desilo samo zato što je litija dugo trajala.
Danas su hvala Bogu, i litije kraće i brže, kao što nam je sve u životu kraće i brže. I kao što je i današnji moj feljton kratak i na brzu ruku napisan.