Kao što se svaki dan pojavljuju nove i nove bolesti, tako se pojavljuju sve nove vrste krađe, i što je glavno, svaka od njih je sve originalnija i originalnija.
Ne mislim ja, da je to kakva nova ili originalna vrsta krađe, kad kakav poznat književnik kraducne što od drugog književnika. To nije ništa, to čak ne umanjava kvalifikacije za izbor u Akademiju.
Ne mislim da je i to na primer nova vrsta krađe, kad kakva lepo obučena dama ode u galanterijsku radnju pa, kupujući ornodle, strpa sapun u suncobran. To je stara, vrlo stara bolest i ja mislim da bi, pored onog greha sa jabukom, još pramajka naša Eva krala po trgovinama, da su samo tada postojali suncobrani. Tako je to stara bolest, ta kleptomanija.
Ne mislim ni na onu vrlo raširenu i vrlo zaraznu bolest: krađu tuđe žene. I to je stara i prastara bolest, još su mitološki bogovi krali jedan drugom žene, a u docnije doba, kada je mitologija prestala biti obavezan predmet u gimnazijama, prestali su i bogovi krasti i sad još po gde kod kafanski mušterija što ima običaj da ukrade kafedžiku.
Ne mislim ni na krađu tuđe dece. Time se još samo bave cigani, pa i oni u poslednje vreme sve više prestaju, od kako se u Beogradu nalazi toliko mnogo podbačene dece. Čim se jedan artikal mnogo proizvodi i umnoži, izgubi vrednost na pijaci i prestaje biti interesantan za krađu.
Od svega toga interesantniji je onaj poznati beogradski pronalazak: krađa električne struje. A od toga još je interesantnija krađa, koja se pre neki dan desila.
⁂
Mirko je siromah čovek jedva sastavlja kraj s krajem. Sedi niže Dušanove ulice u jednoj zasebnoj kućici, on, žena i dvoje dece. Tako opterećen sitnom ženom i krupnom decom, životario je mirno i zadovoljno, u toliko zadovoljniji što je kraj žene i dece imao u gospodin Miki i dobrog prijatelja.
Nije to bio prijatelj od danas i od juče, nego od kako se oženio Mirko, Gospodin Mika mu ne izbija iz kuće. Blizu sede a i sam je ženjen, ima i dece pa — zavolela se deca, zavolele se žene pa se zavoleli i muževi.
Mirko je manje išao Gospodin Miki, nekako je poteži čovek, ne vole on to, ali Gospodin Mika svaki čas. Tek dođe Mirko na podne kući a Persa (tako se zove Mirkova žena):
„Bio je jutros gospodin Mika, tražio te.“
Dođe Mirko uveče kući a Persa:
„Bio posle podne gospodin Mika, tražio te.“
I tako je to išlo punu godinu dana; gospodin Mika je tražio i pre i posle podne Mirka i čudnovato, za punu godinu dana jedva ako ga je jedan put ili dva put našao. To jest, oni su se nalazili, nalazili su se u kafani, nalazili su se i na ulici ali kod Mirkove kuće vrlo retko, jer je gospodin Mika nekako uvek potrefio da traži Mirka kad ovaj nije kod kuće.
Jedan put je letos Mirko bio u Smederevu, kupovao je grožđe za nečiji račun, te probavio tamo dva dana pa kad se vratio i njegova Persa da se iskida od smeja.
„Šta ti je?“ pita je Mirko.
„Mani se“, smeje se Persa, „baš da se čovek iskida od smeja. Gospodin Mika sve zaboravi da si ti u Smederevu pa dođe pre podne, traži te, dođe posle podne, traži te; drugi dan opet dođe pre podne, traži te, dođe posle podne, traži te. Čudo kako zaboravan čovek“.
Posle je Mirko išao i u Požarevac i boravio tamo pet dana a gospodin Mika opet zaboravio, pa ga svaki čas tražio, te se Persa opet iskidala od smeja.
I tako je to išlo sve dok i samom Mirku to nije postalo smešno i, čudnovato je to, kako se muž i žena ni u sitnim stvarima ne mogu da slože; čim je njemu postalo smešno Persa je prestala da se iskidava od smeja.
Jednoga dana Mirko udane kroz nos jedan bacil; taj bacil padne pravo na dušu i tu se razvije crv i taj se crv počne iz dana u dan da se vrti i uvrćuje u dušu Mirkovu kao burgija.
„Ne znam samo kako da mu kažem da mi ne dolazi više u kuću a ne znam ni da l’ da sumnjam, ima i on ženu, ima i decu a i prijatelji smo.“ razmišlja Mirko sam u kafani a ona burgija sve dublje u dušu.
Ostavi i posao po nekad pa probavi po celo posle podne kod kuće — aja, gospodin Mika ne dođe. Otidne od kuće pa kad se vrati a Persa:
„Bio gospodin Mika; tražio te.“
Najposle ona burgija sa svim mu probuši dušu i izađe na drugu stranu duše. Sad već više nije samo sumnjao nego je i verovao da tu ima nešto, i nije mogao ništa drugo nego da se skrasi kod kuće. Sedeo je što je više mogao kod kuće.
Ali, bogat čovek i može sedeti kod kuće te čuvati ženu a siromah mora za poslom a pojavio se opet lep posao, samo što mora opet u Smederevo na tri dana. I ništa mu gore nego kad pomisli, da će gospodin Mika opet zaboraviti da je on u Smederevu.
Zato ode naročito da ga potraži.
„Slušaj, gospodin Miko, ja sutra idem u Smederevo.“
„Tako?“ reče gospodin Mika, „e ako, ako, prijatelju, posao je posao i treba, samo ako imaš posla“.
„Imam“, odgovori mu Mirko, „pa to sam baš hteo da ti kažem znaš; ja idem u Smederevo“ i to naročito naglasi kako bi gospodin Mika upamtio.
Ali kad bi pred veče — a sutra će ujutru poći lađom — a Mirko se pokaja što je kazao, bolje da mu nije govorio. Mučilo ga je grozno šta će i kako će, da se osigura da mu gospodin Mika ne dođe u kuću dok je on u Smederevu. Tako razmišljajući dođe na jednu srećnu ideju i — to je ta krađa, ta nova vrsta krađe, o kojoj hoću da vam pričam.
Pošto je sve dobro smislio, on se lepo naoruža jednim kleštima i sačeka da padne gušći mrak, pa onda izađe po dorćolskim ulicama tražeći na kojoj kući ima tabla za zarazne bolesti, od onih novih, napisanim u stihovima: „Pazi, u ovu kuću se ne ulazi…“
I nađe jednu, baš od difterije, a gospodin Mika ima dece pa neće smeti priviriti u kuću. Obazre se levo i desno da ga ko ne vidi, iščupa iz zida tablu pa potrča kući što je mogao brže. Uze odmah četiri spremljena eksera, prikuca na svoju kuću tablu, uđe u kuću mirno i zadovoljno, leže za tim da spava mirno i zadovoljno i otputova mirno i zadovoljno.
*
Kad se vrati iz Smedereva prvo se prenerazi kad ne vide tablu na kući a zateče Persu a ona da se iskida od smeja.
„Zamisli šta nam se desilo“, poče ona, „i Boga mi, da ne beše gospodina Mike, mogli smo još i stradati. Tek što si ti otišao, lađa valjda tek što je bila pod gradom a gospodin Mika kucnu meni na prozor pa pita: „Ko je kod vas u kući bolestan“ — ja mu kažem: Hvala Bogu niko! Tada će on meni reći: „Pogledajte, na vašoj kući tabla, to su morali neki nesrećnici vraćajući se sa slave, praviti komendije, ja ću prijaviti policiji“. I otide lepo gospodin Mika te prijavi stvar policiji te se skide tabla i odnese. A zamisli, kako ja nigde ne izlazim, ne bih ni spazila, te bi nam kuća bila zatvorena, niko živi ne bi smeo priviriti“.
„A je li gospodin Mika opet zaboravio da sam ja u Smederevu?“
„Jeste, ubio ga Bog, baš sam se iskidala od smeja. Al’ na stranu to, nego da ideš čoveku da se zahvališ što mi se našao dok ti nisi bio tu.“
*
Da li je Mirko išao da se zahvali gospodin Miki ne znam ali samo znam da je meni on lično pričao kako je ukrao tablu za zarazne bolesti i tu je priču završio ovim uzvikom:
„Ako ne mogu drukče a ja ću da tražim jednu komisiju i da tražim da mi se dozvoli da držim jednu tablu, jerbo, ja smatram da se i u moju kuću uselila zaraza!“