O maj, što se nadigla a sve strane larma zbog tih bombi. Te ne znam, uplaši se ceo Beč, te uplaši bugarski car i bega iz Sofije, te uplaše se oni u Sarajevu, te oni u Zagrebu. Nema dana a da se po neko ne uplaši.
A baš je to nevina stvar, te bombe, i kad bi bilo po duši ne bi se naše komšije imale čega ni plašiti. Šta može, molim vas, jedna bomba? Koješta. Jedna i to silom ako ubije deset petnaest ljudi, i to ne moraju svi biti na mestu mrtvi, može ih bor troje četvoro biti samo ranjenih. A to što može da razruši na primer kasarnu ili ćupriju, to je već sitnica. Biva da se cela kasarna raznese u vazduh a ni jedan čovek da ne pogine, samo ako se potrefi slučaj — a to se vrlo često dešava — da nema recimo nikog u kasarni.
I eto, molim vas, zbog takvih sitnica, toliko su se uplašile švabe, da je to već Bogu plakati.
Treba otići samo u Beč a poštu pa videti kakav strah obuzima ljude od amaneta koji su sumnjivi a sumnjivi su svi koji dolaze iz Srbije.
Pre neki dan dakle, jedna beogradska gospođa (molim, obraća vam pažnju da je to Srpkinja) poslala je u Beč jedan svoj zimski šešir na opravku. To nije bila obična kutija od šešira, kakve svi mi smrtni poznajemo, nego je to bila naročita kutija od tenećke, kako se šešir na svome putu do Beča i natrag, ne bi ugužvao.
Možete misliti, kakav je strah zavladao na bečkoj pošti, kad je plehana kutija stigla iz Beograda.
„Jezuš Marija!“ uzviknuo je bled kao krpa upravnik pošte, „iznesite taj amanet odmah na sred avlije i javite policiji“.
Momci pažljivo izneše kutiju i spustiše je na kaldrmu, nežno, fino, kao što bi se sanjivo dete polagalo u postelju.
Šef policije, razume se, doleteo je kao bez duše. Za njim dvadeset detektiva i četrdeset i dva žandarma, i odmah se postaviše u krug devet metara oko kutije.
„Jeste li pročitali na koga je adresovana bomba?“
„Nismo!“ odgovara šef pošte, tužno kao udovica.
„Ajde jedan, pročitajte!“
Nikom ponikoše dvadeset detektiva i četrdeset i dva žandarma, al ni jedan ne mrdnu. Ta ko bi se zaboga približio onoj opasnoj kutiji, kao da je to tako lako.
„Pa šta ćemo da radimo?“ gruva se u grudi šef policije.
„Ja, znate, nisam nikako rad da poginem!“ uverava ga šef pošte.
„Ta idite vi do đavola, nisam ni ja rad, ali nije o tome reč. Pitanje je: šta ćemo da radimo.“
„Znate šta?“ doseti se šef pošte. „Ja sam primetio na kutiji gore ima dve rupe. To je valjda za potpaljivanje bombe.“
„Dabome.“
„E pa mi da je kroz te rupe ugasimo.“
„Ugasimo, ugasimo! Ama to je lako reći, ali, kako da ugasimo?“
„Pa… vodom.“
„Boga mi, ta je srećna ideja!“ uzviknu šef policije i skoči dvadeset detektiva i četrdeset žandarma nabaviše dvadeset kanti za zalivanje bašte i četrdeset i dve vatrogasne kofe, napuniše vodom i počeše jedan drugog da guraju, ko će prvi prići.
Najzad, kad se prvi odvaži (predložen je Caru za odlikovanje) i sasu kantu u šešir, onda počeše svi redom da prilaze i sasuše redom najpre sve kante, pa onda kofe.
Taman su oni to svršili a dojuri jedan čovek, nekakav liferant dinamita, koji se smatra kao „stručan“ i saopšti, da se bomba ne uništava vodom.
„Nego?“ dreknu šef policije.
„Samo sirćetom. Sirće, znate najede onu kiselinu u bombi i ova onda postaje nesposobna.“
„Hvala!“ reče šef policije i očas dvadeset detektiva i četrdeset i dva žandarma, napuniše kante i kofe sirćetom.
I sad opet onaj najhrabriji (što je predložen za odlikovanje) sasu prvi kantu sirćeta u šešir pa za njim svi ostali.
Taman su taj posao svršili i već se rešavali, dali da otvore kutiju, kad naiđe opet jedan „stručan“ čovek. On im reče, da ni sirće ne može uništiti snagu bombe, već da je najbolje da se u vodi rastvori galica i tim rastvorom da se prelije bomba.
Svršiše i to, i kad sasuše u šešir i dvadeset kanta i četrdeset i dve kofe rastvorene galice, onda — pošto se ni jedan „stručan“ čovek nije više pojavno, priđoše dršćući kolenima i otvoriše kutiju.
„Oh, majn Got!“ uzviknu šef policije i mal ne poteže da ošamari šefa pošte.
„Jezuš Marija!“ uzviknu šef pošte, iznoseći iz kutije ženski šešir, koji je sad već bio dobio i drugu formu i drugu boju.
⁂
Taj je šešir — pošto se isušio — odmah vraćen u Beograd. Eno ga, ja ga sad već viđam na glavi jedne gospođe u Knez-Mihajlovoj ulici, na korzu. Niti ima forme, niti boje, ali zato se gospođa njime neobično ponosi, i kad je zapitate kakav je to šešir, ona vam odgovara:
„To je, znate poslednja moda. Opravila sam ga u Beču.“
U ostalom, kakvi se ove godine ludi šeširi nose, ni ovaj ne pada baš tako mnogo u oči.