Još malo pa o ovoj našoj Skupštini nećemo više ni donositi novinarske izveštaje, već ćemo pozvati srpske narodne guslare da je opevaju.
Kukali smo do sad, kukali, ne valja nam vojska. I taman smo, Bože pomozi, vojsku naoružali, sad opet ne valja nam Skupština.
Ja gotovo mislim da je vreme uveliko da pređemo na preuređenje skupštinske struke kod nas. Tako na primer, moglo bi se raspisati licitacija za naoružanje narodnih poslanika savešću u vršenju dužnosti.
Nije ovde pitanje; koji bi se sistem savesti nabavio; da li engleski, francuski ili nemački. Sa svim bi to bilo sve jedno, samo neka već budu jednom naoružani savešću. Jer, ako ovako ostane, doći će se do uverenja — do kojega sam ja u ostalom već došao — da su u Srbiji tri najzgodnija položaja, biti: državni savetnik, penzionar ili narodni poslanik.
Juče sam baš razgovarao sa jedini poslanikom, pa ga pitam:
„Ama šta radite vi to, po Bogu brate?“
„Neradimo ništa!“ veli on.
„Pa vidim ja da ne radite ništa i to je to što vas i pitam. Zar ni toliko ne možete, za onih petnaest dinara, de se iskupite u skupštini i da odsedite bar pola sata?
„Evo da ti objasnim u čemu je stvar“, uze poslanik sa svim ozbiljno reč. „Vremena su, kao što vidiš, sa svim ozbiljna, Austrija neprestano preti ratom. Zamisli da Austrija iznenadno napadne Beograd i zateče sve narodne poslanike na okupu i, da Bog sačuva, pobije ih, te čitav jedan narod ostane bez svojih predstavnika. I što je još gore, zatre se poslaničko seme. Pa našto nam onda i Bosna i Hercegovina, kad ne budemo imali kandidate za narodne poslanike.“
„Pa to jeste!“
„E zato mi, vidiš, izbegavamo da budemo jednako u skupštini. Sedimo tamo u narodu i čekamo suđeni čas.“
„Pa i to jeste. Ali, kako će skupština da radi, kad vas nema?“
„Pronašli smo mi i zato jedan vic.“
„E, kako?“
„Čim vidimo da u skupštini nema više od dvadeset poslanika, a mi pretvorimo sednicu u tajnu.“
„Zašto to?“
„E pa evo zašto. Kad je sednica tajna, onda se izbace iz skupštine i publika i novinari, pa nema ko da nas prebraja.“
„Gle molim te. E to ste se baš dobro setili.“
„Evo i sutrašnju sednicu pretvorićemo u tajnu.“
„E, a šta je na dnevnom redu?“
„Pa hoćemo, znate, da interelišemo vladu zbog jednoga praktikanta. Zamislite vi, taj gospodin ima pedeset dinara mesečne plate, pa neuredno dolazi u kancelariju. E, takve se nesavesnosti ne mogu više dozvoliti u ovoj zemlji, ne damo da se džabe jede državna para.“
„E baš vam hvala, što ste tako strogi u tom pogledu.“
„Takvi smo mi!“ grunu se poslanik u grudi i ode u kafanu.