Nemojte očekivati da ću vam govoriti o žurevima naših gospođa. O nama se najmanje šta ima kazati. To su obični sastanci na koje se skupljaju prijateljice da bi posrkale šolju čaja. Isključivo zato, da bi posrkale šolju čaja, jer vi svi znate da se na tim žurovima i ne razgovara i ni o čem ne govori, no se samo pije čaj pa se ide kući. Je l’ te da je tako na našim žurovima. Ali, o njima nije ovde reč, reč je o političkim krugovima.
Jer, znate, sem običnih ženskih žurova postoje i politički žurovi. Oni se ne sastaju istina svake nedelje, pa ne ni svake godine, ali izvesno svake desete petnaeste godine.
Svaka država evropska, ima svoj žur i ona je tom prilikom kao neka vrsta domaćice. Tako na primer, sećate se onoga velikoga žura, koji je Turska priredila pre trideset godina u Berlinu. Pa onda znate i za onaj lepi žur koji je Francuska priredila u Algesirasu.
E takav jedan žur sprema se ove godine da priredi i Austrija. Razume se, to neće biti kod njene kuće, jer njoj je tesno kod kuće, ali će se već naći mesto i lokal gde će se to prirediti.
Zamislite kako će to lepo izgledati na tome žuru. Dolazi jedna po jedna prijateljica i pozdravlja se srdačno sa domaćicom. Ulazi na primer Engleska i pruži srdačno ruku a Austrija je ljubazno predusrete, smeši se onim osmehom kojim se smeše sve domaćice na žuru a u sebi misli:
„Što mi se natentala i ova pa mi došla, kad zna da je ne trpim!“
Tako u ostalom misle mnoge domaćice o pojedinim posetama, pružajući pri tom ruku kakvoj gošći.
Pa onda recimo naiđe Italija a domaćica i nju dočekuje vrlo ljubazno a u sebi misli:
„Juf, što ne mogu da gledam ovu, što mi se vazda vrcka.“
Pa pošto je tako u sebi ogovorila gošću, ona se opet sa ljubaznim osmehom diže, te izlazi u susret Rusiji, misleći u sebi:
„Gospode, kako može jedna dama da bude tako trapava kao što je ova frau Rusija. Sad će da prevrne kakav astal ili da stane kome na žulj.“
To tako radi svaka domaćica na žuru. Najpre ona, onako u sebi, ogovara svaku koja dolazi, a kad se već skupe dve tri gošće, onda se razume se, obrće situacija. Onda gošće počinju ogovarati domaćicu.
I kako na ženskim žurovima, tako i na ovim političkim. Najpre se iz učtivosti, pre no što se počne ogovarati, upute dva tri pitanja domaćici. Tako na primer, reći će Engleska:
„Kako, gospođo, šta vam rade deca?“
„To ostavite molim vas, nemojte me o njima ni pitati. Tako su nestašna i nevaspitana, i tako ne poštuju majku, da je to strašno.“
Čim je to pitanje svršeno, gurnuće tek Italija kolenom Englesku i otpočeće ogovaranje:
„Pogledajte molim vas, kako joj je prljava donja suknja. Zaboga što je bar ne digne.“
„Takva je ona od kako je. Samo s polja gladac a iznutra smrdljuša. Treba joj samo ući u kuću pa videti kakav je to nered i smrad u toj kući.“
I tako će se izogovarati međusobno izgovoriti i dogovoriti, pa će se opet lepo rastati, da bi se opet na idućem žuru sastali.
Pa dabome: sila sili oči ne vadi.
Jedno me je samo žao a to je: zašto mi da plaćamo te cehove za sastanke i ogovaranja velikih sila, koje niti što urade na tim sastancima, niti fermaju ono što su uradile.