(odlomak)
Uspomene, doživljaji i saznanja : detinjstvo i mladost : (1879-1909) / Milutin Milanković ; urednik Tatomir P. Anđelić
Godine 1905. proširilo je preduzeće barona Pitela svoj delokrug i u pravcu izvođenja kanalizacione mreže velikih varoši. Prvi takav posao izvršen je, mojim zauzimanjem, u Beogradu.
Bila je preka potreba da glavni grad Srbije dobije savremenu varošku kanalizaciju. Zato je godine 1904. opština Beograda osnovala naročiti tehnički odsek, postavila mu za rukovodioca jednog vojvođanskog inženjera, stručnjaka za projektovanje i izgradnju kanalizacione mreže, i dodala mu nekoliko kvalifikovanih mladih inženjera da izrade taj posao. Među tim mladim inženjerima nalazio se i moj drug Veselin. Projekt je dovršen 1905. godine i onda pozvan poznati nemački stručnjak profesor Sone (Sonne) da ga oceni. Kada je to učinjeno sastavljen je u upravi opštine naročiti stručni odbor da raspiše i rukovodi licitacijama za davanje pojedinih deonica kanalizacione mreže u posao. Jedan, po svojoj struci najbliži, profesor Velike škole bio je predsednik tog odbora. Taj odbor odluči da se izvođenje radova poveri samo onakvim preduzećima koja su takve poslove već izvršila u većoj meri, i u tome smislu raspiše licitaciju za prve dve deonice kanalizacione mreže varoši. Prva deonica obuhvatala je veliki kolektor savske, a druga takav kolektor dunavske padine varoši, oba sa okolnim delovima kanalizacione mreže. Spomenutim ograničenjem mogao se taj posao poveriti samo stranim preduzećima. Zato je objava o raspisanoj licitaciji publikovana i u stranim stručnim časopisima, a moj drug Veselin me na nju upozorio naročitim pismom.
Polovinom avgusta 1905. stigoh u Beograd da onde pripremim sve što je potrebno za podnošenje ponude za izgradnju raspisanih deonica varoške kanalizacije. Doznadoh da su već nekoliko nedelja pre mene onamo stigli predstavnici dvaju nemačkih preduzeća iz Berlina i Diseldorfa (Düsseldorf) i stupili u vezu sa članovima stručnog odbora opštine, a naročito sa njihovim predsednikom, sa kojim se viđaju svaki dan. Kada ga i ja posetih da mu se predstavim, dočeka me toliko dostojanstveno da mu se posle nekoliko reči duboko poklonih, okrenuh mu leđa i odoh. Odgovoriću mu, mislio sam u sebi, ponudom preduzeća i požurih se da prikupim što tačnije podatke za kalkulaciju te ponude. Obiđoh sa Veselinom ceo teren na kojem će se izvršiti kanalizacija, razgledah stanje njegove „turske“ kaldrme, a o prirodi zemljišta dadoše mi očevidnog izveštaja veliki iskop, dubok šest metara, na onome mestu Terazija gde se baš onda trebalo početi sa podizanjem današnjeg hotela „Moskve“, i još neki drugi fundamenti zgrada koje su se onda podizale u tom kraju Beograda. Raspitah se tačno o nabavci i ceni potrebnog građevinskog materijala i radne snage.
Proučih savesno sve detaljne planove za raspisani deo kanalizacije i obavestih se tačno o svima pojedinostima njene izvedbe kod Veselina i njegovih drugova u tehničkom odseku opštine. U tima planovima bili su tačno ucrtani svi pojedinačni profili kanalizacione mreže, no tu nije bilo saopšteno koliki su betonski preseci njihovi da bi se mogla izračunati potrebna količina betona za svaki od tih profila i unutrašnjeg uglačanog cementnog premaza ili obloge keramičnom ciglom. Radeći po ceo dan, izračunah sve te i druge podatke koji su se odnosili na dubinske kategorije kanalskih rovova i stanje podzemne vode u njima. Sa tako pripremljenim podacima dočekah Negrelija, koji stiže u Beograd pet dana pre licitacije.
Sa Negrelijem dođoše iz Beča predstavnici betonskih preduzeća „Pittel und Brausewetter“ i „N. Rella und Neffe“. Potrebno je da i o njima progovorim koju reč.
Predstavnik prvog od navedenih preduzeća bio je Atilio Rela (Atilio Rella), sinovac onog Nikanora Rele kojega sam već spomenuo među prvim preduzimačima betonskih građevina u Beču. Petnaest godina stariji od mene, Atilio beše još uvek pun mladalačkog poleta i južnjačkog entuzijazma. Umeo je to svoje oduševljenje preneti i na svoje slušaoce, iako je, kao rođeni Italijan, u nemačkom govoru pravio gramatičkih grešaka. Tom svojom sposobnošću postao je apostolom moderne tehnike, a naročito njenih tekovina na polju higijene. Kada bi došao u koju varoš Austrije da onde održi javno predavanje o varoškoj higijeni, o nezdravoj i kužnoj vodi koja se onde pila, o tifusu i drugim epidemičnim bolestima, pa o potrebi vodovoda i kanalizacije varoši, svi prisutni bili su ubeđeni da se ne sme časiti ni dana da bi varoš došla do tih blagodeti moderne tehnike. Javno mnenje stalo bi listom uz Atilia i za kratko vreme pristupilo bi se tom poslu. U međuvremenu bi se Atilio, žovijalan i ljubazan kakav je bio, sprijateljio sa svima merodavnim ličnostima varoši i pri dodeljivanju posla ostajao pobednik nad svima konkurentima. Kada se, još dok sam ja studirao tehniku, stari Nikanore Rela povukao u miran život, a preduzeće, koje je sa Atiliom bio osnovao, predao svojim zetovima, Atilio je raširenim rukama primljen u preduzeće Pitela i Brauzevetera. Tu je osvajao, jedan za drugim, poslove na kanalizacijama austrijskih varoši, raširio delokrug preduzeća, a sebe obogatio osiguranim udelom u svima poslovima koje je preduzeću pribavio. Pri tome je bio i šef filijala preduzeća u Pragu i Brnu, a u moje doba bio je u centrali preduzeća u Beču i viđen član Udruženja inženjera i arhitekata, sa kojima je svima živeo u prijateljstvu. Njegova ljubazna ličnost koja je svugde sticala prijatelje i obožavaoce bila je jak adut u rukama preduzeća.
Predstavnik preduzeća „Rela i Nefe“, koji je sa Negrelijem došao u Beograd, Erenštajn (Ehrenstein), bio je, pored zetova Nikanoreovih, treći vlasnik toga preduzeća. Ozbiljan, tih, bio je sušta protivnost Atiliu, jer dok je Atilio izgovorio hiljadu reči, nije Erenštajn ni prozborio, a nikada se nije nasmejao. Ali bio je čestit čovek, a ko je stekao njegovo prijateljstvo, mogao se na nj osloniti.
Kada se nas četvorica nađosmo u Beogradu, u istom hotelu, za istim stolom pri ručku i večeri, osetismo se, iako smo bili konkurenti, kao saveznici protiv zajedničkih suparnika, inženjera iz Nemačke, arogantnih i bezobraznih, koji su na nas gledali sa uobražene visine. To nas je približilo. Po ceo dan radili bismo, svaki za sebe, no ja sa Negrelijem, u svojim hotelskim sobama na kalkulacijama za naše ponude. Kad bismo se našli za stolom, stavljala su mi ona dvojica izvesna pitanja potrebna za kalkulaciju, a ja sam im, sa pristankom Negrelija, davao sva željena obaveštenja. A i u toku dana dotrčao bi Atilio u papučama i pidžami u moju sobu da mu izvršim koji račun svojim logaritmarom i dadem mu podatke o kvadraturi kanalskih profila. Ručali smo i večeravali kad za to stigosmo, u najnemogućije časove dana. No kada se približavalo veče, Atilio bi napustio svoj posao, obukao se i pojurio na Kalemegdan da odande posmatra zalazak sunca koji je onde, iznad Save i Dunava, zaista, čarobne lepote. Ja bih ga redovno zapitao kuda će, jer sam znao da nije u stanju zapamtiti reč „Kalemegdan“. Onda bi on počeo da zamuckuje, no ne uspevši da sastavi tu reč, zamenio bi je sa „Aussichtspunkt“ (Vidikovac).
Dođe dan licitacije. Pođosmo sa naše tri zapečaćene ponude, koje smo jedan od drugoga držali u tajnosti, u zgradu direkcije vodovoda. Tu su u prisustvu jedne naročite komisije, nas ponuđača i direktno nezainteresovanih ljubopitljivaca, sve ponude otpečaćene i glasno pročitane. Pokazalo se da je ponuda barona Pitela najpovoljnija. Za njom su se redale ponude Rele i Nefe, Pitela i Brauzevetera i nekih neznatnijih preduzeća, čija sam imena zaboravio i, naposletku, u odstojanju od dvesto hiljada dinara od sume barona Pitela, ponude nemačkih preduzeća. Bilo je jasno da je Austrija odnela pobedu nad Nemačkom.
Negreli, kao prvi trkač na toj utakmici, priredi u našem hotelu svečani banket na koji pozva svoje austrijske suparnike i zastupnika jedne beogradske banke koja nam je ponudila svoje usluge pri izvršenju posla.
Pri najvećem veselju, kada se točio šampanjer, reče nam onaj bankar da nije baš sigurno da će nam opština poveriti taj posao, iako smo bili najjeftiniji. Na naše iznenađenje ispriča nam ovo.
„Morate znati da se ovde, na Balkanu, veliki poslovi ne svršavaju bez bakšiša.“ Proprati tu reč značajnim trljanjem palca i kažiprsta i obrati se meni: „Jeste li, doktore, vodili o tome računa pri kalkulaciji ponude?“
„Nisam, već o ceni cementa, šljunka i radne snage.“
„E, tu ste pogrešili. Trebali ste i onu poziciju staviti u vaš račun.“
„Onda ne bismo bili najjeftiniji.“
„Naravno!“ umeša se Negreli u naš razgovor. „Nismo naviknuti da u naše ponude uračunavamo kojekakve „vanredne“ izdatke.“
„Razmislite!“ reče mu bankar. „Ne radi se samo o ovoj deonici posla, već o celokupnoj kanalizaciji varoši. Kad jednom usednete u taj posao, pohvatate veze, dovezete ovamo svoj inventar, upoznate se sa lokalnim prilikama, pronađete najjeftinije izvore za vaš građevinski materijal, isplatiće vam se naknadno svi ti nepredviđeni „vanredni“ izdaci.“
Razgovor se završi na tome da ja ostanem u Beogradu da bih progurao našu ponudu i kroz nadležnu instituciju, stručni odbor opštine, a banka će mi staviti na raspoloženje sumu za vanredne izdatke. Kada ne htedoh da se primim te misije govoreći da nisam za nju sposoban, bankar reče da će mi dati sva potrebna uputstva.
Naš banket koji je počeo šerijem i ribom sa majonezom, završi se izjutra u jednoj prčvarnici ražnjićima i ćevapčićima. Onda sve moje bečke kolege otputovaše u Beč, a ja ostadoh u Beogradu, mamuran, sa jednim nepredviđenim zadatkom.
Ispavah svoj mamurluk, razmislih ponovo o onoj stvari i odlučih da ne preduzimam ništa; nije to moj posao, niti bih znao kako da ga izvršim. Uostalom nisam mogao verovati u ono što nam je bankar ispričao. Tako dočekah prvu sednicu opštinskog odbora na kojoj se imalo rešiti davanje kanalizacije u posao. Ona je bila javna i zato otidoh sa jednim svojim poznanikom, Beograđaninom, u zgradu Beogradske opštine i sedoh u klupe rezervisane za publiku.
Predsednik beogradske gradske opštine, Kosta Glavinić, otvori sednicu. Posle drugih tekućih poslova dođe na red pitanje kanalizacije. Uze reč predsednik odbora i pročita ovaj obrazložen predlog: da se posao kanalizacije poveri berlinskom preduzeću kao najstručnijem za takav posao; ono pruža najsigurniju garanciju da će posao izvršiti kao što treba.
Posle nekoliko govornika čija imena mi je kazivao moj pratilac, a koji su govorili da taj predlog treba usvojiti, ustade Velislav Vulović, sinovac nekadanjeg književnika i profesora Velike škole, a sam inženjer, i poče da pobija, predlog stručnog odbora. Njegova argumentacija bila je ova: detaljnim planovima i uslovima tačno je određeno kako da se izvrši taj posao, a zadatak je opštinskih nadzornih inženjera da paze da se tako i učini. Tu leži stvarna garancija, a ne u tome što će se berlinskom preduzeću platiti nekoliko stotina hiljada dinara više no bečkim preduzećima koja su takve poslove do sada sa uspehom svršavala. I neki drugi govornici priskočiše mu u pomoć. No toga dana nije donesena nikakva definitivna odluka, već odložena za narednu sednicu.
Tada mi odjednom posta jasno šta imam da činim: ne da učestvujem u korupciji, već da se protiv nje borim. I to sam učinio sa poletom i energijom. Posetih one govornike koji su se izjasnili protiv predloga stručnog odbora. Dadoh im sve podatke o radovima svoga preduzeća, spisak kanalizacionih radova koje je izvršio baron Pitel u Beču još od osamdesetih godina prošloga veka, a koji spisak mi je na telegrafski zahtev poslat iz Beča kurirom. Svi ti odbornici dočekaše me ljubazno, no najsvojskije oni koji su pripadali srpskoj socijalističkoj stranci sa Dragišom Lapčevićem na čelu, koji je, nekako baš u ono doba, izabran za narodnog poslanika Skupštine. Bilo ih je pet ili šest. Uvideše opravdanost svih mojih razloga i, mada im nisam stavljao u izgled nikakvu materijalnu zahvalnost, obećaše mi da će glasati da se posao preda našem preduzeću.
Idućoj sednici opštinskog odbora nisam prisustvovao da ne bi izgledalo da stojim iza leđa onih koji će glasati za moje preduzeće.
Na toj sednici, čiji tok nisam pratio, bi odlučeno da se poslovi kanalizacije povere dvojici najjeftinijih ponuđača: baronu Pitelu savski, a Reli i Nefe dunavski kolektor. Zadovoljan tim rešenjem, javih ga brzojavno svom preduzeću.
Pre no što pođoh iz Beograda svratih u onu banku sa kojom smo se pogodili o finansiranju naših poslova u Beogradu da joj dadem neka naređenja.
„Čestitam vam!“ reče mi bankar čim sam ušao, a onda me odvede u zasebnu sobu. Upita me: „Koliko para vam je potrebno za vaše glasove?“
„Ništa!“
On me začuđeno pogleda, a kada mu rekoh kako sam posao svršio, reče mi kao u šali: „Onda možemo onu sumu od pedeset hiljada podeliti bratski između sebe.“
Pošto ga uverih da neću ništa primiti, reče mi najprijateljskijim tonom: „Oprostite, vi ste mlad čovek, a ja bogat iskustvima. Sa takvim principima nećete nikada postati bogataš.“
Kad stigoh u Beč, postavi mi Negreli isto pitanje kao i beogradski bankar. Ispričah mu svoj razgovor sa tim bankarom. Negreli me pogleda dobroćudno. „I ja mislim, dragi moj, da nećete postati milionar, no ima i moralnih kapitala, a vi ćete postati bogataš u toj nekomercijalnoj valuti. — I nećete se kajati.“