Ja sam još prošloga meseca bio na nebu, šetnje radi, i otud sam poslao uredniku jedan dopis pod naslovom „Nebesna hronika“. Do duše i sam sam slutio, da to urednik neće smeti štampati. I tačno je bilo. Ovim sam hteo samo da postavim čitaocima „Politike“ do znanja: da ja, iako sam hrom, umem i da letim.
Meni su već dosadile ove zemaljske, naročito beogradske hronike, koje imaju za predmet stalno: opštinske komisije, komesare, spomenike, odbore, koncerte i sve ostalo, pa sam hteo malo da zavirim i u Sedmo Nebo — e, ali mi urednik ne dade. Obećao sam još, da ću se upoznati sa Ben-Akibom, pa da i njega povedem na nebo, te bi vam on mogao bolje nego ja, opisati kako je tamo. Ali kad sve to nije moglo biti, to se ja onomad slučajno upoznah sa Ben-Akibom baš pred opštinskim sudom gde je razbirao, kako mi sam reče, ima li kakva nova komisija.
Kako sam nešto žurio, to ga zamolih, da uveče, u 9 sati, dođe na Kalimegdan, pa ćemo odatle na toranj Saborne Crkve, a odatle videćemo na koju ćemo stranu.
„Na toranj Saborne Crkve, zgranu se Ben-Akiba i osvrnu se da vidi, da nema kakvog doktora u blizini.
„Da, da, na toranj i to baš na onom krstu, a odatle, no, do viđenja, vi ćete doći.“
Ja odoh a Ben-Akiba ostade kao spomenik.
U veče u 9 sati, nađoh Ben-Akibu na Kalimegdanu.
„Milo mi je što ste došli“, rekoh mu, „dajte mi vašu ruku, poletosmo gore, u nebo“.
Kad besmo iznad bogoslovije Ben-Akiba, videći (morao je da zviri na oko!) da mi baš ozbiljno letimo („letimo tako kroz ovaj lepi svet“) i da su ispod nas krovovi i ulice, dreknu uplašeno. Ali već beše dockan! Mi smo stajali na krstu na tornju Saborne Crkve i to on sa desne strane, a ja sa leve, Ben-Akiba se držao rukama za gromobran i gledao na Beograd, Beograd odozgo, osvetljen elektrikom.
„Ma, ko ste vi, čoveče“, reče mi Ben-Akiba, „pošto se povrati od straha i ushićenja“.
„Ja. Ja sam dole, u Beogradu, saradnik ‘Politike’, kao i vi, a ovde, gore, nad Beogradom, ja sam Hromi Daba, t. j. đavo, a poznato je već da đavoli lete. Prema tome, logički, i ja letim, pa sam i vas pozvao malo u šetnju.“
„Ja sam vam veoma zahvalan“, reče mi on, a ko zna šta pomisli. „Nego, kako bi bilo da se mi siđemo.“
„Šta! Da siđemo. Ne, dragi Ben-Akiba, sad ćemo mi tek da počnemo našu šetnju, šetnju kroz vazduh, pa ću vam ja pokazati stvari, koje vi, i ako živite 2.000 godina, još niste videli. Dajte mi ruku.“
I mi poletesmo.
Kratko vreme smo leteli a potom stadosmo na Univerzitet t. j. na onu staklenu sobicu odakle se gleda na požar.
Stražari su, naravno, spavali.
„Sad ćemo, rekoh Ben-Akibi, da vidimo, šta se radi po beogradskim kućama. Ja ću učiniti, da sa ove visine vidiš, kao u ogledalu, šta se događa po beogradskim sobama.“
„Ama, da nisi ti Lesažov Hromi Daba. I on je takav čarobnjak.“
„Nisam. Ja sam njegov brat od strica.“
To rekoh i manuh rukom iznad Beograda.
BEN-AKIBA: Pogledaj, da nije u onoj kući požar. Eno se ona soba sva crveni, a jedan u uniformi, sigurno vatrogasac, silazi kroz prozor. Slušaj, eno već i pucaju…
JA: Nisi pogodio. Ta soba je budoar jedne gospođe, osvetljen crvenom električnom sijalicom. Ono nije vatrogasac već policajac. Vraća se sa sastanka, do duše nenadležnim putem. Muž opet, koji ne zna kada se treba vratiti kući, puca na toga nezvanog (bar s njegove strane) gosta.
BEN-AKIBA: Aha. Ljubavni roman.
JA: Jest. I zbog toga si morao posle da čitaš po novinama ovakve američke oglase: „Svi sastanci, zakazani za ovaj mesec, odlažu se do daljeg sporazuma. Don Žuan“. Ili ovaj: „H. U. Ne dolazi 17. dok se malo ne smiri ovaj događaj. Z“.
BEN-AKIBA: A pogledaj onog tamo što šeta po sobi, nešto čita i mlatara rukama. To je sigurno glumac — uči ulogu, ili će biti univerzitetlija — buba predmet.
JA: Ni jedno, ni drugo. To je narodni poslanik, sprema za skupštinu govor koji je dobio od kluba. Ima samo da ga nauči napamet.
BEN-AKIBA: Za kakvu skupštinu kad je ona raspuštena!
JA: Pa to i jeste ono što je najsmešnije. Taj prijatelj i ne zna da je skupština raspuštena, jer odavno nije bio na sednici, a novine ne čita. Znaš, čovek sa sela.
BEN-AKIBA: (smeje se i beleži nešto u svoj notes).
JA: Nego, hajdemo sad na drugo mesto. I mi sletismo sa Univerziteta…
Upravo ja sletoh sa kreveta na patos. Koješta! Više neću da sanjam ovakve snove, od kojih me posle bolu leđa.