E baš je ovo divota što se ovolike nesreće dešavaju u svetu. Zamislite katastrofa u rudniku Kurijerskom, pa propast onih pod Vezuvom, pa zemljotres i požar u San Francisku. A dodajte tome da je kod nas već postalo lepo vreme, da je Kalimegdan već zazeleneo, još malo pa mogu da se priređuju koncerti za postradale. Divota, prosto divota!
Pa onda, vrlo je zgodno i to što se desilo nekoliko nesreća, jer se sad može obrazovati nekoliko odbora a ne kao lanjske godine, postradali samo Kalabrezi. Boga mi, to je koješta bilo što su samo Kalabrezi postradali. Ne mogu zaboga sve beogradske gospođe ići u Kalabrezu kad se desi više nesreća i na više mesta. Sad možemo obrazovati tri odbora: „Kurijerski odbor“, pa „Vezuvski odbor“, pa „Amerikanski odbor“ za nastradale u San Francisku. Pa onda zamislite tri koncerta: Kurijerski koncerat, pa Vezuvski koncerat, pa onda Amerikanski koncerat.
Kako će to lepo biti bože!
Pa po odborima i naše će dame deliti se na partije, jer će se izvesno odbor sa odborom natecati, svaka će hteti da pokaže što veći uspeh, jedne će drugima zavideti. I imaćemo tada na korzu Knez-Mihajla ulice tri partije dama: Kurijerke, Vezuvke i Amerikanke.
Zamislite kako će to zgodna tema biti na žurovima. Sretnu se na primer jedna Amerikanka i jedna Kurijerka:
„Jeste li već dobili Kalimegdan?“ pita Amerikanka.
„Da“, odgovara Kurijerka, „dobili smo i Kalimegdan i Kraljevu gardu. Ne možete ni zamisliti kako ćemo interesantan program napraviti“.
„Ta valjda neće biti bolji od našeg“, veli ponosito Amerikanka.
„Nećete mi zar reći vaš program?“
„A, ne, to je još tajna“, odgovara sebično Amerikanka, „ali nešto osobito, do sad u Beogradu neviđeno. Evo neka vam kaže gospođa“.
„Zbilja originalan program“, potpomaže je jedna Kalabreskinja, koja ove godine nije ušla ni u kakav odbor.
„Ne znam kakav će biti vaš koncerat, možda bolji“, nastavlja Kurijerka, „ali da će naš biti bolji od Vezuvskog to sam sigurna. Ja sam sigurna da će Vezuvke pući od jeda, kad mi objavimo program“.
Eto, takvi će se razgovori voditi na žurovima ovog proleća.
Pa onda, mal te nećemo imati i četvrti odbor, jer se desila još jedna nesreća na svetu za koju mi nismo znali, pa nije čak o njoj bilo ni pisano po listovima. Zamislite: Venecija je poplavljena! Venecija, lepa Venecija je poplavljena a mi to nismo ni znali, niti smo simpatičnome Talijanskome Narodu, s kojim nas spajaju rodbinske veze, izjavili saučešće.
Tako je to, kad nismo znali. Nebi ni ja znao da je Venecija poplavljena da nisam prekjuče učinio posetu gospođici S.
Ona je zimus bila u našem lepom primorju pa, vraćajući se, dodirnula je talijanske obale. U Veneciji zadržala se skoro pola dana i ne znate, kako je potresla sudba bednih Venecijanki.
„Ah, gospodine, žalost je pogledati. Tako lepe kuće, tako lepa varoš, pa poplavljena. Ljudi ne mogu drukče no na čamcima moraju dolaziti i odlaziti od kuće. Zamislite, i ja sam na čamcu išla, obišla sam sve ulice, sve gde je voda poplavila. Hvala Bogu, još se nikakva nesreća nije desila, ali ako more uskoro ne trgne, izvesno će popadati sve kuće i krovovi će sakriti pod svojim ruševinama hiljadu žrtava. Ah, kako me je žao onako lepe varoši, i kako me je žao onako lepog naroda.“
„Vas je jako potresla sudba tog nesretnog naroda?“ rekoh ja.
„Kako da ne?“ odgovori živo gospođica S.
„Pa šta mislite učiniti, da svojim osećanjima date oduška?“
„Šta?“ i iznenađeno me pogleda gospođica S. „Uzeću inicijativu za obrazovanje jednog odbora gospođica, koji će odbor prirediti na Kalimegdanu koncerat u korist Venecijanskih poplavljenika. I vi mi morate pomoći“.
„Od usta svojih jednu kesu konfeta i daću kao svoj prilog.“
„Hvala vam!“ i gospođica S, potresena stište mi ruku.
*
I tako ćemo ovog leta imati četiri odbora i četiri koncerta. Ne možete zamisliti kako se radujem tome.