Imam kod kuće jednog mačka koji je sve do pre neki dan bio moje ljubimče.
Za toga moga mačka, koji se zove Maša, moglo bi se sa svim reći da je jedno familijarno mače. Lep, čist, tigraste boje, velikoga i svetloga oka i razmažen, sa svim razmažen. Inače ozbiljan, potpuno ozbiljan mačak, koji sa svim ozbiljno igra rolu kućevnoga mačka.
Sitnije njegove prohteve i ispade ja mu nikad ne pripisujem u velike grehe.
Tako na primer on zdravo voli kajmak s mleka i ladno pečenje. Možete vi ma gde u kući sakriti ladno pečenje, on to smatra kao šalu koju vi s njim terate. I da bi šalu isterao do kraja on tako revnosno traži to pečenje dok ga ne nađe, kao ono kad deca igraju žmure. On upravo misli da ste vi zato i sakrili pečenje da se šalite s njim i da bi ga namučili dok ne nađe. I nije samo pečenje, vole on i švargle, ribu, pileće noge, slaninu; drugim rečima vrlo je opširan jelovnik svega onoga što on vole.
Pa onda, nisu to samo jela. Kad hoće svojski da se našali, on dohvati i šešir moje žene i raščupa ticu na šeširu; dohvati boa i raznese mu perje po celoj kući; uzme dečiji muf i tako se obešenjački igra s njim da se posle čovek iskida od smeja kad vidi kako izgleda taj muf. Ako vidi na kom mestu malo razderan jorgan on izvuče pamuk koliko god može iz njega, da je prosto milina čoveku videti. Inače, razume se, zavuče njušku u svaku šolju, u svaku rantljiku, u svaku činiju, u svaki tanjir i u svaki bokal; šeta po ormanima i obara ogledala, ramove sa slikama i sve drugo što nađe; šeta po policama i obara tanjire, slanike, kašike i sve drugo kujnsko posuđe.
Kad sve to ne čini, on spava, i to, razume se, ili na mom zimskom kaputu, ili na ženinom mantlu.
Jednom reči, moj Maša je pravi familijaran mačak, sa svim intiman i onako svojski mačak.
Ali od nekoliko dana na ovamo primetio sam na njemu neku promenu. Pobledeo, oči mu sa svim upale, i neprestano uzdiše. Ni onaj Maša ni daj Bože. Sasvim se izmenio. Ne igra više s mufom detinjim, prođe pored ženinog šešira sasvim ravnodušno; ne jede više kajmak, ne jede ni slaninu, a ribe samo okusi. Prosto gladuje ili jedva ako okusi malo kiselih krastavaca ili lišće od kisela kupusa i u opšte samo ono što je nakiselo.
Kad padne veče, — a on je nekada po celo veče provodio kraj furune — a on se izgubi i ne dođe sve do zore, a ujutru kad dođe oči mu mamurne, noge mu kaljave od blata i legne ma gde: na drva, na kakvu korpu, ma gde. Spava, spava, pa kad se probudi a on ide po kući kao kakva senka, samo šeta i uzdiše. Kažem vam, ni onaj mačak ni daj Bože. Prosto ne mogu nikako da rešim šta li se to za tako kratko vreme učini od tako jednog familijarnog mačka. Sve se bojim da ne smišlja kakvo samoubistvo.
Čim sam na tu misao pao, počeo sam da mu pratim svaki korak. Ne bih želeo da mi se u kući desi takav slučaj.
Prateći ga tako opazim da on ide preko puta moja kuće kod udovice gospođe Dane. Jedne lepe mlade udovice, koja ima jednu lepu mladu mačkicu sa plavom mašnom na vratu.
Razmišljao sam šta da radim pa sam najzad odlučio da ne idem obilaznim putem, već da idem pravo gospođi Dani pa da zajednički preduzmemo potrebne korake dok stvar ne uzme ozbiljnije razmere.
Išao sam dva tri put dok smo se sporazumeli i rešili šta da radimo. Najzad smo rešili da ona pošlje svoju mačku kod jedne svoje tetke, nek sedi tamo jedan mesec dana. Daleko od očiju daleko i od srca.
I mogu vam reći da sam prilično uspeo, Maša je od toga doba mnogo veseliji, ali ne znam šta je to samnom sad što se zbiva. Onako isto kao Maša, sad sam ja pobledeo, oči mi sasvim upale i neprestano uzdišem. Ni onaj čovek koji sam bio ni daj Bože. Sa svim sam se izmenio. Ni ne nasmešim se više, prolazim pored ženinog šešira sa svim ravnodušno, ne jede mi se ništa. Prosto gladujem ili jedva ako okusim malo kiselih krastavaca ili sitno isečena kisela kupusa, i u opšte da mi je samo tako nešto nakiselo. Šta li mi je Bože?
Baš ne valja to kad se približi februar.