Vrlo sam često sedeo tako pa razmišljao: kako li je to Bože čudno udešeno na ovoj zemaljskoj kugli. Ajd što nismo svi ljudi jednaki, što nismo ni jednake boje ni jednaka lika, ni jednakih običaja ni jednoga jezika ali nemamo zajedničko ni ono što bi odista moglo biti zajedničko za ceo svet. Nemamo ni jedno vreme jer dok je nama ovde u Beogradu na primer podne onima u Honolulu na Sandvičkim ostrvima ponoć onima u Pekingu predveče a onima u Čikagu tek svanjuje.
O koliko sam se puta ja na račun zemaljskih stanovnika slatko smejao.
Sedim tako pa ručam kod kuće, slatko i mirno. Razume se ja to slatko ručam onoga dana kad nemam plaćanje. Dakle sedim tako i slatko ručam a mislim se u sebi: Sad je kod nas u Beogradu podne; to znači da je u Jerusalimu jedan sat po podne, u Teheranu dva sata, u Kandaharu tri i na Čimborasu četiri.
I dok ja ovde u Beogradu slatko ručam dotle oni grešnici u Kandaharu trče kao ludi i traže potpise i novac za otplatu menice jer imaju još svega jedan sat vremena a oni nesrećnici na Čimborasu, jer tamo je već četiri sata, oni huču jer im je menica već otišla na protest.
Ili, ajd da se baš ne držimo samo menica. Đavo će me i znati od kud meni baš taj primer prvo pada na pamet. Da se setimo i drugih primera.
Dakle dok ja slatko na podne ručam u Beogradu dotle se na kurilskim ostrvima gde je devet sati uveče kad je kod nas podne, tek otvara igranka koju priređuju kurilske gospođice recimo u čast nemačkog profesora koga su uhvatili i koga će pojesti oko dvanaest sati noću, za vreme odmora, kao što se i kod nas na balovima jedu u to doba krofne.
Dakle na kurilskim ostrvima počinje igranka a na Honolulu je već veliki odmor, jer tamo je ponoć kad je kod nas u Beogradu podne. Tamo su na balu Honolulski mladići već izjavili ljubav Honolulskim gospođicama.
Najzad to su razlike u satovima, vele toga mora da bude jer je zemlja okrugla. Ali ima na ovoj zemaljskoj kugli i razlike u danima i mesecima a ne samo u satima.
Gore na severnom ledenom polu, u onim zemljama koje su prošlog stoleća pronađene, vele da dan traje šest meseci a toliko isto i noć. Zamislite jedna noć traje šest meseca i jedan dan traje šest meseca. To znači da je u godini svega jedan dan i jedna noć.
E, sad zamislite, kako je to na primer strašna reč kod nas kad čovek kaže:
„Sutra imam plaćanje.“
A zamislite kako bezbrižno Eskimo može da kaže:
„Sutra imam plaćanje.“
Jer to sutra je kroz šest meseca.
Ili zamislite, kako je to zgodno Eskimovcima kad im dođe izvršitelj, a oni mu se umole:
„Pa molim vas, strpite se, ja ću to za dan dva regulisati.“
I zamislite vi, kad tako noć traje šest meseca i dan šest meseca, kako li tamo glase menice. Ja ne verujem da tako glase: „Za tri meseca od danas“. No hvala lepo, kad bi tako glasila ja bih prvi bio koji bi tamo na severnom ledenom polu eskontovao svoje menice.
Ja mislim da tamo menice glase: „Od danas do sutra…“
Pa i to bi bio ćar za nas Srbe kako smo mi tačni u plaćanju menica. Jer, zamislite, eskontujete menicu „Od danas do sutra…“ a to je kroz šest meseca, ali posle imate još jedan, onaj poslednji dan posle roka, a to je još šest meseca.
Ajde Boga mi da se selimo na severni pol, jer ovde na južnom polu, valjda zbog velikih vrućina, tek svaki čas padaju rokovi otplata. Prosto čovek ne može da digne ruku.
Eto, ja baš danas imam jedno plaćanje… ali, šta se to vas najzad tiče. Bolje je da stanem ovde pa da požurim i da nađem potpisnike.