Nisam je ja izmislio, bila je u istini prekjuče. Niti sam ja izmislio mladu i mladoženju, niti sam izmislio popa, niti tramvaj. Baš i kad bi hteo, gde bi ja takve stvari izmišljao. Ako mi je stalo do izmišljanja, ja bih pre izmislio kakav nov novčani zavod, nego popa. Šta će im pop, Bože me prosti!
Uveravam vas da je sušta istina i ja mislim da ste vi o tome već i u novinama čitali. Venčanje je bilo u Topčideru, pa mesto da uzmu fijakere, uzeli su svatovi zasebna tramvajska kola, okitili ih lepo cvećem unaokolo, obesili kočničaru peškir, pa onda na prvoj plat-formi stala deca sa svećama, unutra u kolima poređali se svatovi redom kojim idu svatovi: prvo dever i mlada, pa kum, starisvat, pa pop, pa onda svi drugi gosti, momci i devojke, a na poslednjoj klupi tast i tašta i najzad, na zadnjoj platformi, cigani.
Meni se, pravo da vam kažem to dopada, originalno je. Ja sam odavno primetio da u nama ima nečeg originalnog i neće me ni malo začuditi ako kroz pet šest godina recimo kakvo akcionarsko društvo osnuje na jednim tramvajskim kolima kakvu novu banku. Toliko ih se namnožilo u Beogradu da već ni jedna nova banka prvo ne može da nađe lokal ali takav da u istoj ulici ne bude još jedna banka, no što je još teže od lokala, ne može da nađe sebi ime. Meni se već u dva tri maha obraćala jedna grupa bankrotiranih trgovaca koja je rada da osnuje kakvu novu banku, da im izmislim ime i lokal. E zamislite sad, kako bi to bila srećna ideja osnovati banku na tramvajskim kolima.
Zvala bi se recimo: „Prva srpska mobilna banka Kalimegdan—Slavija“. Ono kapitali sviju naših banaka manje više vozaju se, ali što bi ga se majci taj kapital navozao, kao ni jedan do sad.
A bila bi i praktična stvar. Kupite, recimo, kod „Slavije“, blanket i menicu i odmah uletite u banku. Kod prve stanice tramvajske siđete i potražite potpisnika; kod druge stanice tramvajske potražite drugog. Ako vas ko i odbije, imate do Kalimegdana još šest stanica. I tako do Kalimegdana vrši se i eskont i vi primite pare.
Uđete kroz prednju plat-formu sa parčetom hartije u džepu, a izađete kroz zadnju plat-formu sa džepovima filovanim novcem. Kao ono, Bože me prosti, u fabrici salama, što se s prednje strane mašine pusti samo suvo crevo a na zadnjoj strani izađe napunjeno mesom.
Neću ni da govorim o onoj dobroj strani takve „Prve srpske mobilne banke“, što bi ona oko četiri sata posle podne, vozom koji bi krenuo od „Slavije“, sama nosila svoje menice u Trgovački Sud a nebi ih slala preko momaka.
Oho, pardon, ja sam sa svim zaboravio na moje svatove, o kojima sam i seo da pišem pa se rašćeretao i govorim o bankama i menicama. To dolazi otud šta baš danas imam plaćanje kod Narodne Akcionarske Zadruge, pa mi je pamet neprestano tamo.
Reč je dakle o svatovima koji su na tramvaju otišli u Topčider.
Ja nalazim da to nije rđava ideja, ali ipak ima kao i svaka dobra ideja, i svojih zlih strana. To su one eventualnosti koje mogu nastati.
Da je to u drugim zemljama i kod drugačijih tramvaja, pa bi još nekako i moglo biti. Ali sa našim tramvajima, šta ti se sve ne može desiti svatovima.
Ja pomišljam samo na dve eventualnosti, na sudar i nestanak struje, a to su dve sitnice koje se našim tramvajima svaki čas događaju.
Zamislite molim vas vesele svatove vraćaju se iz Topčidera na lepo iskićenom tramvaju. Pevaju, grle se, ljube se, muzika veselo svira i ne sluteći ništa. Na jedan put: dum. Ogroman sudar, pisak i vrisak, i recimo, ovakva slika:
Pop seo deveru u krilo, a mladina ujna sela popu u krilo. Tašta pala na zeta i uhvatila se grčevito za njegove kose da ne bi pala. Starom svatu, kako je zinuo nešto da naredi, ušlo primaševo gudalo u usta pa se zarilo čak u grlo. Starosvatica pala u naručje kočničaru; jedan mali ciganin tako se nezgodno spotakao da mu se desna ruka zavukla kumu u džep a mlada pala na begeš (bas) pa ga čvrsto zagrlila. Zamislite molim vas tu situaciju; mlada zagrlila begeš.
A ne zna se šta je gore, da li to kad bi se desio sudar ili kad bi nešto nestalo struje. Na sred puta, pri povratku iz Topčidera, ujedanput nestane struje. Kakav maler, kakav maler!
Zamislite očajanje svatova od kojih jedni predlažu da se zapne peške preko Topčiderskog brda, a drugi, da se strpeljivo čeka struja.
I zamislite očajan položaj mladin koja očekuje struju. To je njeno prvo bračno veče a — nema struje.
Šta njoj sve ne prelazi preko glave, šta ona sve u tom trenutku ne pomišlja:
„Bože moj, da ovo ne bude kakav rđav znak. Prvo veče pa nema struje… a hoće li je biti… oće li naići?!…“
Eto vidite, to su te nepraktične strane svadbe na tramvajima.
Ali ja ipak izjavljujem da mi se ideja dopada. Originalna je.