Na moja postavljena pitanja stiže mi svakom poštom puno odgovora. Razume se, ne može biti bez onoga što sam ja već pretpostavljao. Vrlo veliki broj muških, naročito onih koji misle da su duhoviti, izokrenu malo ruku i pišu mi odgovore a potpisuju se kao tašte, udovice, raspuštenice i devojke. I zadovoljno šalju te odgovore misleći da su me nasadili. Od četrdeset i dva pisma koja sam do sad dobio, svega su pet ženska a trideset i sedam muška. I, razume se da su svih trideset i sedam otišli u koš. Tek valjda ne mislite moji dragi čitaoci da sam ja tako naivan, da ne mogu razlikovati muško od ženskoga. Ja žensku namirišem na dva kilometra daljine, te je neću zar poznati kroz jednu jedinu reč u pismu.
Dakle smatram da sam do sad dobio svega pet odgovora pismenih i jedan usmeni. Gospođa Simka Stankovićka, nije htela pismeno da mi odgovor ali me je jednom kartom umolila da dođem k njoj te da mi usmeno odgovori na postavljena pitanja.
Ja neću ovde da govorim o njenim odgovorima, jer sam kazao da ću sačekati sve odgovore do 18. februara, ali ću govoriti o mojoj poseti. Jer, verovaćete to i sami, pozivu sam se vrlo rado odazvao.
Gospođa Simka nije bila sama, tu je bila i njena snaja. Izvesno i vi poznajete njenu snaju, mladu i lepu gospođu Nadu koja je već tri godine udata a još nije uspela obradovati svoga muža porodom.
„Zvala sam vas“, presrela me je g-đa Simka, „da ovako u troje razgovaramo. Eto vidite, tu je jedna tašta, jedna snaja i Ben-Akiba. Dozvolićete da to može biti i interesantan razgovor“.
„O, molim!“ prošaptah ja.
„Eto vidite, imate pred sobom jednu taštu i jednu mladu ženu, izvolte dakle ponoviti vaša pitanja pa da vam odgovorim.“
Gospođa Nada, koja se među tim vrlo zbunila čim sam ja našao, prošapta gledajući u zemlju:
„Nema još devojaka i udovica.“
„Ne čini ništa, gospođo“, uzeh ja da pravdam, „devojački su odgovori i inače naivni pa prema tome i nezanimljivi a udovički su opet svi jednaki. Ostaju ipak kao najinteresantniji odgovori tašta i mladih žena, a vi predstavljate to dvoje“.
Mlada gospođa, koje se od prvog mog ulaska već zbunila, sad još više pocrvene i kroz šapat mi ponudi:
„Bili Ben-Akiba jednu kafu ili možda radije rakiju?“
„Imamo vrlo dobru rakiju!“ dodade gospođa Simka tako ubedljivim tonom da sam joj odmah poverovao.
„Nemojte dakle kafu. Danas sam obišao tri četiri državne kancelarije pa sam ispio devet kafa. Radije ću jednu rakiju.“
Gospođa Nada ode do jednog ormančića, gde onako zbunjena najpre preturi jedan služavnik na zemlju, pa onda ispusti i razbi jednu tacnu od kafe, dok najposle nađe flašicu sa rakijom, te nali čašu i posluži me.
„Je l’ te da je jaka?“ upita me gospođa Simka kad sam ispio čašicu.
„Pa… ovaj… ne nalazim da je jaka.“
„E pa da, to je vrlo stara rakija, ne oseća se ni malo kad se pije ali posle pali stomak. Bi li još jednu?“
„Vrlo rado, zašto ne.“
Gospođa Nada mi donese još jednu.
„Danas ćete vrlo slatko ručati. Ne znate kako otvara apetit. Već vas pali po stomaku, je l’ te?“
„Ja ne osećam ni malo.“
„Kako? Ta nije moguće? Pa to bi vi mogli još jednu da popijete?“
„Mogao bi.“
Gospođa Nada mi donese i treću rakiju i ja je na dušak ispih a gospođa Simka se uze krstiti.
„E jeste čuli, ni moj pokojni Đoka nije mogao više od tri čašice te rakije.“
„Nije mogao? E vidite a ja bih mogao i četvrtu čašicu.“
„Iju, šta govorite?“
„Uveravam vas da bi mogao.“
„Posluži, Nado, gospodina još jednom čašicom.“
Ispio sam četvrtu.
„Ta nije moguće?“ poče da se pljeska šakama gospođa Simka.
„Šta nije moguće?“
„Da ste ispili i četvrtu čašu.“
„Kao što vidite čaša je sa svim prazna“, i ja obrtoh čašu u vazduhu da se gospođa Simka uveri.
„I to ne bi mogla ni pomisliti. Zar vi tako rado pijete rakiju?“
„Ja nikad ne mogu da popijem više od pola čaše.“
„I ja samo pola čaše, ne mogu više. Daj i meni, Nado, pola čaše, baš mi se nešto otvorilo srce kad vidim gospodina kako je s apetitom pije.“
Gospođa Nada, još uvek zbunjena, donese i svojoj tašti pola čaše rakije.
Gospođa Simka naže, gucnu pa napravi lice kao kad se čovek sprema da kine, bljucnu ono što je ispila na ćilim i prosu sve što je ostalo u čaši.
„Ju, crna ćero“, učini, „pa ovo je neka voda“.
Gospođa Nada se još više zbuni.
„Kakva voda?“
„Voda, prosta voda, čudim se ja što gospodin pije četiri čaše, mogao je sa svim ispiti i četiri pivske čaše. Odakle si sipala, molim te?“
„Pa iz flaše?“
„Iz koje flaše?“
„Evo iz ove.“
„Iju snao, da od Boga nađeš. Iju ne bilo te da Bog da, iju šta bi!!“ I uze žena da se pljeska šakama i da nariče.
„Šta je zaboga?“ zbuni se još više mlada gospođa.
„Kako šta je, zar ne vidiš. Pa ti si pogrešila flašu. Dala si gospodinu te je ispio svu bogojavljensku vodicu, eto nema ni kapi više. Snao crna, šta ti bi da od Boga nađeš.“
Čim to pomenu gospođa Simka ja osetih kako podrigujem na bosiljak.
„Pa zaboga, nije to ništa!“ uzeh ja da branim mladu ženu, koje se sad tek zbuni kao ćurkica, nesmejući čisto u oči da me pogleda.
„Kako ništa, kako ništa, ako Boga znate. Da li znate samo šta ste popili, ah samo da znate?“
„Pa znam zaboga, popio sam bogojavljensku vodicu, nisam valjda popio kakav popovski epitrahilj u njoj. Ja bar nisam ništa osetio.“
„Lek ste popili, lek.“
„Kakav lek?“
„Izađi napolje, snao, da kažem gospodinu.“
Mlada gospođa izađe.
„Vi znate da one ne rađa.“
„Znam.“
„E pa, kazali su nam da o Bogojavljenju uzmemo vodu iz triju crkava, pa od te vode da pije po tri kapi svakog petka našte srca.“
„Pa da rodi?“
„Da!“
„Ja mislim da se od vodice ne može roditi.“
„Može. Zaklela mi se žena koje je tako rodila.“
Nisam mogao da je utešim digao sam se da je u očajanju ostavim a ona me isprati do vrata ali tako dušmanskim pogledom kao da bi htela reći da sam joj ja popio unuče.
Ceo sam dan juče smišljao kako bi mogao tu štetu gospođi Simki da nadoknadim a jutros, kad sam seo ove redove da pišem zabrinuo sam se jako. Počeo sam da osećam neke grčeve u stomaku. Pa razume se, ispio sam toliko bogojavljenske vode koliko bi dosta bilo gospođi Nadi da četiri puta blizni.
Ići ću na podne lekaru.