Prekjuče me dozva urednik i reče:
„Vi ste valjda čuli da je opština izabrala jednu komisiju?“
„Opet komisiju?!!“ upitah ja, pljesnuh se šakama i prebledeh kao krpa.
„Da“, veli urednik, „komisiju za krštavanje“.
„A tako? E, to je već nešto sasvim drugo. To znači da opština hoće da uzme u svoju režiju krštavanje dece.“
„Ta ne dece, zaboga“, upade prgavo urednik, „sačekajte da vam kažem sve. Opština je izabrala komisiju za krštavanje ulica. Ima nekoliko nekrštenih ulica u Beogradu, pa ih valja krstiti“.
„Meni je vrlo milo što opština vodi računa i o verskim osećajima svojih stanovnika. Ali mi recite g. uredniče, šta hoćete vi u stvari od mene; da prisustvujem valjda tom krštenju kao reporter?“
„Bože sačuvaj. Već ako imate kakvu zgodnu ideju, kakav zgodni predlog, ja bih rad da ga moj list donese. Idite odmah kući i napravite mi spisak zaslužnih ljudi čijim bi imenima valjalo krstiti ulice.“
Odmah sam otišao kući i legao na posao. Razume se, nisam napravio spisak živih zaslužnih ljudi, prvo s toga, što nije običaj davati ulicama imena živih velikana, a drugo s toga, što u Srbiji, niko i nikad ne može biti načisto, ko je zaslužan čovek a ko nije. Kao što i sami znate, kod nas ima toliko mnogo zaslužnih ljudi, da im se ni broja ne zna a u isto vreme ima ih tako malo, u istini zaslužnih ljudi, da su vam i prsti na jednoj ruci suvišni ako bi hteli da ih prebrojite.
I šta sam mogao onda, nego da ih potražim među strancima. Ta nema zemlje na ovoj lopti, koja nema svojih prijatelja koji su je zadužili i kojima je ona taj dug dužna bar pažnjom da vrati. A gde ćeš lepše pažnje, no nazvati kakvu prestoničku ulicu imenom čoveka koji ti je Otadžbinu zadužio.
Dakle rešim se takav spisak da napravim i da ga preko „Politike“ objavim, kako bi ga komisija uzela u obzir prilikom rešavanja. Previjem dva tabaka, ispišem brojeve 1, 2, 3, 4, 5… sve do 100, ko velim dosta će biti stotinjak imena. I počnem:
- Jastrebov,
- Majkov,
- Ranke,
- Kastelar.
- . . . . . .
Kod 5, se zamislim, počnem se češati, počnem gristi pero, ustanem, prošetam, popušim i jednu cigaru, ali nikako da mi padne na pamet, koga prijatelja srpskog naroda još da zapišem. Najzad setim da sam rđavo počeo, pocepam oba tabaka, previjem druga dva, napišem opet brojeve od 1 do 100 i počnem.
- Jastrebov,
- Majkov,
- Ranke,
- Kastelar.
- . . . . . .
I opet stanem. Uzmem atlas preda se, nađem Evropu i stanem razgledati redom države.
- Rusija: Jastrebov, Majkov.
- Nemačka: Ranke
- Francuska: ?
- Engleska: ?
I onda ispišem celu kartu Evrope znacima pitanja. Nigde prijatelja, nigde čoveka koji se istakao ljubavlju prema ovome lepome parčetu zemlje. Bugarska, jučeranja Bugarska, polovinu svojih prestoničnih ulica iskitila je imenima stranaca-prijatelja koji su je zadužili. Da je Sofija još tri put onoliko velika pa ne bi imala dovoljno ulica te da ukaže pažnju svima svojim prijateljima na strani. A mi?
I kad bih ja sad hteo da se rastužim i da vas, čitaoci moji, rastužim i oneraspoložim, ja bih se pred ovim strašnim faktom duže zadržao. Ali neću, mnogi od vas sutra slave, a slavim i ja, pa što bi Đurđev-danak dočekali neraspoloženi. A najzad, vi ste i navikli na mene da sam uvek veseo i raspoložen, te što bih sad dovodio u nezgodan položaj i vas prema meni i sebe pred vama?
Zar nije bolje da zažmurimo pred istinom koju sam pomenuo. Ta mi smo i onako navikli da pred takvim istinama uvek zažmurimo.
Da ne bi dalje o gornjem faktu razmišljali a i utehe radi, reći ću vam ovo. Dok su tako strani narodi prema nama nepravedni, mi vidite nismo prema njima. Kad bi ma kojoj državi na svetu palo na pamet da koju od svojih prestoničkih ulica nazove imenom kakvoga Srbina, našla bi se uvek međ nama dovoljno imena, jer međ nama ima prijatelja svačijih.
Uzmite na primer Petrograd. Kad bi Petrogradu palo na pamet da svoj Nevski Prospekt ili recimo Bolšaja Ulicu, nazove srpskim imenima, on bi izvesno prospekt nazvao Alimpijev Prospekt po Alimpiju Vasiljeviću, a Bolšoju bi nazvao Pantin Sokak, po Panti Srećkoviću.
Ili baš ne moramo uzeti Rusiju, jer recimo to je bratska zemlja, pa je mi moramo svi voleti zbog krvnih veza. Nego uzmite i koju hoćete drugu zemlju, pa ćete videti da ni jedna ne bi došla u nepriliku, kad bi ulice svoje prestonice ili koje druge varoši, htela da nazove imenom kojega Srbina. Ja ću baš navesti i nekoliko primera:
U Londonu bi se na primer vrlo lepo mogla jedna ulica nazvati Amerikančeva a druga Mijatovićeva. I kako bi to još lepo zvučalo, na primer: Uajt of Nikola Amerikanac Steedrling.
Pa onda, današnja čuvena madridska ulica: Las Kazaz des Regas, zar se ne bi mogla nazvati: Regas des Davičoelas?…
U Stokholmu bi se na primer riblja pijaca, ili poznata vinarska ulica, mogla nazvati po imenu profesora Milana Ševića, jer je on u srpstvu prvi pronašao Ibzena. Da nije bilo njega, Ibzen bi sve do danas bio neotkriven.
Pa zar nije tako isto Dr. Tića Đorđević pronašao Rumune? Te zar se nebi jedna bukureška ulica mogla nazvati: Tićula-šoru?
Ili zar se jedna ulica u Dubrovniku nebi mogla nazvati: Cesta Paje Franćeza?
Pa hajde ako hoćete čaki i u klasičnu Pompeju, te recite zar se i tami ne bi mogla jedna ulica nazvati: Via Turomana a druga recimo Via Kailka, po našem Spiri.
A najzad, ako vam je mala zemljina kugla, hajte i u viši svet, ako samo priznajte da na planetama ima života. Pa recite, zar se ne bi jedna od Venerinih fleka što se kroz teleskop vide, mogla nazvati: Fleka Dr. Brane Petronijevića.
Eto, međ nama ima prijatelja celoga sveta i novoga i staroga, pa čak i prijatelja nepoznatih svetova u vasioni, a mi ih u svetu nemamo ni onoliko koliko bi nam trebalo novih sedam osam ulica da krstimo.