Razume se da sam i ja obišao izložbu. I ako kod nas u Beogradu postoji stalna izložba gusaka, ćuraka i ćurana, ipak me je zainteresovala i ova naročito priređena izložba. Zanimala me je i ona publika što se muva oko kaveza a zanimala me je i ona publika u kavezima.
Vi koji niste posetili tu izložbu, vi prosto ne možete verovati sa koliko se dostojanstva kreće onaj ćuran u kavezu. I ne samo što se dostojanstveno kreće nego ima i tako neke izrađene i lepe manire da se čovek prosto prevari i zaboravi, pa čisto mu dođe da se zapita: što li će Bože moj ovaj državni savetnik u kavezu, zar on nije mogao naći bolji stan?
Pa guska, ona visoka guska sa labudovim vratom da vi znate, kakvo mi je poređenje palo na pamet. Ne smem ni da ga kažem; ne smem zbog Vas, gospa Maco, jer znam da me nikad više ne bi ponudili kafom.
U stvari ja bih trebao da vam pričam o utiscima koje sam stekao prilikom posete živinarske izložbe, to bi bar bio red.
Čim sam stupio nogom na izložbu, zadžakaše silno sa svih strana guske, plovke, ćurke; ama znate kako zadžakaše, tako da mi je u jednom momentu izgledalo da se nalazim na sednici „Ženskog Društva“ prilikom izbora predsednice.
Ja nisam išao redom od kaveza do kaveza. To je bilo vrlo zgodno što je svaka izložena guska, ćurka i t. d. imala svoju vizit-kartu, te je čovek mogao napraviti poznanstva samo sa onim sa kojom je hteo.
Neka vam nije to čudno što govorim o nekim poznanstvima. Zar sam ja malo puta u životu napravio poznanstvo sa kakvom guskom ili sa kakvim ćuranom, pa zašto nebi i ovom prilikom, u toliko pre što ću ovom prilikom bar napraviti poznanstvo sa ćuranima i guskama iz boljih porodica t. j. od naročitih rasa.
A ja sam morao da napravim to poznanstvo već i s toga što sam se bio rešio da intervjuišem nekoliko izloženih egzamplara kako bi moj novinarski izveštaj sa živinarske izložbe bio što potpuniji.
Intervjuisao sam jednog ćurana, jednu gusku, jednu plovku i jednog petla.
Po novinarskoj dužnosti, saopštiću vam od reči do reči svaki ovaj intervju, bez bojazni da će naš Pres-biro ma jedan od ovih intervjua demantovati.
⁂
JA: Ja sam rad da na vas upravim nekoliko pitanja.
ĆURAN: Jeste li vi rodom iz Jagodine?
JA: Nisam, ali ću se ipak sporazumeti sa vama jer govorim nemuštim jezikom.
ĆURAN: Tako, milo mi je. A šta ste radi?
JA: Ja bih da mi kažete izvesne okolnosti iz vašeg života.
ĆURAN: Šta imam tu da vam govorim. U životu jednog ćurana najvažnija je stvar njegovo poreklo. Nije tu važna stvar to što sam ja ćuran ja mogu biti koliki hoćete ćuran ali sam bar od naročite rase i od naročitog porekla. A to jednom ćuranu daje vrednost.
JA: Sa svim, tako je to i kod nas ljudi. A, dozvolite mi, ponosite li se svojim poreklom?
ĆURAN: Bože moj, kakvo pitanje? Ko će se pućiti ako neće ćuran.
JA: A, kako se osećate ovde na izložbi, nije li vam neprijatno što vam toliki svet prilazi i posmatra vas?
ĆURAN: Ne, na protiv. Zar vi ne znate da i u životu ljudi, svaki ćuran vole da ga svet posmatra. Ja čak znam i kako se valja prema kome držati; kad naiđe kakav državni velikodostojnik, ja se napućim i zauzmem takvu pozu da okolostojeća publika dođe prosto u zabunu ne znajući ko je od nas dvoje državni velikodostojnik; onaj van kaveza što mene posmatra ili ja. Kad naiđe kakav izgladneli praktikant, a ja mu prosto okrenem leđa.
JA: Vas ne ženira ni to što ste izloženi prodaji?
ĆURAN: Ni najmanje. Sva mi je ambicija da me samo po što veću cenu prodaju. Dostojanstvo mojega velikog porodičnog porekla znate, bilo bi povređeno, kad ne bih po veliku cenu bio prodan.
⁂
Za tim sam prišao kavezu u kome je bila guska.
JA: Dozvolite da se predstavim. Ja sam Ben-Akiba.
GUSKA: Milo mi je. Ali kako to da vi umete da razgovarate samnom?
JA: Znate, sa mnogim sam guskama u životu imao posla pa sam već navikao.
GUSKA: A šta ste radi?
JA: Ta hteo bih da vam upravim dva tri pitanja.
GUSKA: Molim.
JA: Kako se na primer osećate ovde u kavezu zatvoreni i izloženi pogledima publike?
GUSKA: Ta idite, molim vas. Žderem se kao niko moj. Kad sam čula da će biti izložba gusaka, radovala sam se Bog zna kako. Ja sam mislila oni će me dovesti u Beograd i pratiti me prosto svako veče da prošetam korzom u Knez-Mihajlovoj ulici. Tako sam ja razumela izložbu guska. A šta znači ovo? Pa još gledajte, metli mi ovde u komšiluku belu gusku. Ju što je alapača, jer što po ceo dan govori, što se hvali prosto to čovek ne može više podneti. Jednako priča kako se kod njenog kaveza više zaustavljaju nego kod moga, a nije istina, verujte nije istina, nego samo tako vole da govori. A gledam je samo kako se i prema svome mužu ponaša. On siromah dobar kao dobar dan a ona… Pa onda i ova što je u kavezu s leve moje strane — ko i ta mi je neka…
Kako sam primetio da guska ima nameru da ogovara sve ostale guske koje su na izložbi, pobegao sam dalje, ka jednoj plovki.
⁂
JA: Dobar dan želim.
PLOVKA: Pak, pak, pak, pak… s kim imam čast?
JA: Ja sam Ben-Akiba.
PLOVKA: Tako, milo mi je. A šta ste radi?
JA: Pa ako bi bili tako dobri da mi kažete, kako se osećate ovde na izložbi.
PLOVKA: Da vam iskreno kažem, ne baš najprijatnije. Ja ne mogu da razumem ovaj svet. Svaki mi prilazi s drugim težnjama, svaki sa drugim željama, svaki sa drugim pogledima na ovaj svet. Eto juče bila jedna gospođa sa jednim gospodinom. Pa znate li šta je ona na meni opazila? Oh, to je vrlo interesantno. Obesila se mužu na ruku i počela da moli:
„Jovo, ovakav kostim da mi napraviš.“
„Kakav kostim?“ pita muž.
„Pa ovakav, kao u ove plovke. Gle kako je lep; himel-grau a reveri tegotof, pa onda beo boa, vidiš beo boa oko vrata, a krila to su reveri.“
„A rep?“
„Da i rep, jer praviću frak-kostim, opet rep od himel-grau, ajnfasovan sa tegetov, ovako isto kao na plovki.“
„Pa to će biti onda plovčiji kostim.“
„Al’ će biti vrlo moderan.“
I dok je tako ova dama na meni našla boje koje bi zgodne bile za njen kostim; dotle me je jedan penzionar tako alapljivo posmatrao, da sam mu prosto iz očiju pročitala da bi me rado pojeo na pirindžu. A znate li da me je tako očima merio koliko imam kila, kako sam ugojena da sam prosto došla u nepriliku i pribila sam zadnji deo tela uz zid, jer sam primetila da bi on bio kadar još i da pruži ruku kroz rešetku od kaveza i da me pipne. No samo bi mi još to trebalo da mi se na izložbi desi.
⁂
Kokoška me je takođe vrlo ljubazno dočekala, pri svem tom što sam primetio da je bila sumorno raspoložena.
JA: Dozvolite mi jedno pitanje: kako se osećate ovde na izložbi?
KOKOŠKA: Nikako. Crni su mi dani. Zar ne vidite nepravdu koja nam se čini. Ovde su izložili nas kokoške a eno tamo malo dalje mašinu za veštačko oplođavanje jaja. Nije li time do dna duše povređen naš materinski ponos. Mi kokoške nikad nismo begali od toga da svoje mladunce i izležemo i odgajimo i očuvamo. Pa zašto izmišljati tu mašinu. Što ljudi nisu izmislili mašinu za veštačko oplođavanje dece, kad se zna da vaše žene za ljubav midera i za ljubav lepe kože na licu izbegavaju da rađaju. Vaši su policijski raporti puni nađene dece na ulicama; kod vas postoji potreba „Materinskog udruženja“ koje će tu decu zbirati; kod vas doktori ginekolozi imaju najveće klijente, pa što za vas niste izmislili mašinu za veštačko oplođavanje dece, nego ste to za nas.
Posle ovih ozbiljnih reči nisam hteo dalje da nastavim moje intervjuisanje.