Vi znate već da kod nas postoji Izvozna Banka sa zadatkom da država njoj pritekne u pomoć a ona državi da pritekne u pomoć. Može se upravo reći da država i Izvozna Banka žive kao dve rođene sestre i, što kažu, zalogaj neće jedna bez druge pojesti.
Eto onih 500.000 dinara, to nije da kažete običan zalogaj nego je to baš lepa kriška leba namazana pekmezom ili puterom ako hoćete. E pa vidite, država kao starija sestra uzela taj zalogaj pa nije ga još ni zagrizla (jer kad država već zagrize onda je dockan), setila se svoje mlađe izvozne sestre.
I Izvozna Banka izvozi, izvozi, izvozi. Izvezla je već do sad deset svojih činovnika za Aleksandriju i četiri za Đenovu. Izvešće sigurno uskoro i sve ostale.
I ne znate vi, kako je sve to lepo udešeno, dok jedan transport volova stigne tamo na lice mesta. Prvo ode napred jedan činovnik sa putnim troškom i 20 dinara dnevnice, da učini pripreme za taj transport, pa onda se krene transport sa jednim činovnikom koji ga sa putnim troškom i 20 dinara dnevnice prati, a pre no što transport stigne na lice mesta, recimo u Đenovu, treći činovnik opet sa putnim troškom i 20 dinara dnevnice, potrči odmah drugim putem u susret transportu, kao više zato da mu poželi dobrodošlicu.
Eto na taj način se postizava da transport volova kad stigne na lice mesta dobije odličnu cenu. Ja sam već dobio i tačne podatke o celokupnom izvozu kao i stanje izvezenih, pa ma da ne radim na rubrici „Trgovina i Ekonomija“ hoću da ih objavim ovde.
Dakle do danas je u Aleksandriju izvezeno 672 vola i 10 činovnika; u Đenovu pak izvezeno je 220 volova i 4 činovnika Izvozne Banke.
Ukupno izvezeno je 892 vola i 14 činovnika, što znači da na jednog činovnika Izvozne Banke dolazi 68 vola.
Na ovome putu nije uginuo nijedan vo, niti je uginuo koj činovnik. Na putu se takođe nije pojavila na volovima nikakva zaraza no izgleda da se na činovnicima, i to više na ovima koji još nisu izvezeni, opažaju zarazni simptomi jedne bolesti koja se u medicini zove: „dijurnoitis“.
Prema tačnim podacima utvrđenim na kantarima Aleksandrijskom i Đenovskom, jedan vo na putu donde opadne za 50 kila, činovnik među tim koji prati transport dobije 20 kila, ili prostijim ciframa rečeno 500 dinara dijurne.
Eto, to su u glavnome podaci o našem izvozu koje sam povadio iz „Trgovinskog Glasnika“ i iz konzularnih izveštaja.
No ja nisam ostao samo na ovim podacima. Nabavio sam ja i sve ostale.
Ne možete vi čisto verovati kakve sve događaje doživljavaju i preživljavaju oni grešni činovnici koji putuju s volovima. Oni su namerni da izrade svoja putovanja u vidu priča pa to sve da saberu u jednu knjigu pod imenom „Izvozne priče“.
Zamislite vi na primer jednog mladog činovnika Izvoze Banke, uvek feš, lepo obučenog i lepo uglađenog na korzu Knez Mihajlove ulice, kako bezbrižno šeta i zadovoljno fiksira devojke, samo što im ne kaže: „Ostavte se vi oficira, ja sam činovnik Izvozne Banke, imam 200 dinara mesečne plate bez ikakvih odbitaka, imam tantijeme, dijurne, imam u džepu i knjižicu po kojoj sam uložio već 600 dinara za slučaj da se ženi ide u banju; imam i tri akcije; imam u upravnom odboru i prijatelje na čiji potpis mogu dići i 5000 dinara po potrebi. Ostavte se vi oficira pa gledajte mene“. Eto, zamislite takvog mladog i lepog gospodina, pa ga zamislite na transportnoj lađi, na kojoj nema drugih putnika, sedam punih dana na moru sa volovima. Taj dok stigne u Aleksandriju već uveliko muče.
Vi znate već naš običaj. Oficir kad ga izaberu za pitomca na strani on brže bolje kod Cvijanovića, kupi rečnik pa udri uči strane reči. Tako i ovi naši grešni činovnici Izvozne Banke, pokupovali rečnike pa uče li, uče francuski. I gde bi ga bolje naučili do za onih sedam dana na lađi. Ali jadna im nauka, kad svu konverzaciju mora da vode sa volovima. Taman počnu:
„Vu zave en šapo.“
„Muj, t. j. uj“, odgovaraju sami sebi.
I tako stignu na obalu, da nije u Aleksandriji Sime Garme i Lepe Lele, ko zna kako bi se grešnici sporazumeli.
Ja sam čitao i njihova pisma koja pišu svojim ženama. Svi se žale na buru na moru, svi jednoglasno prepatili su buru, svi izbegavaju da pomenu svojim ženama da se Lepa Lela nalazi u Aleksandriji i jedino pominju Simu Garmu.
A kad se vrate s puta iz Aleksandrije, puni su raznih prezenta. Svaki svojoj ženi donese muštiklu ili šamiju ili tako nešto. Pa ne donose samo ženama prezente već i članovima upravnog i nadzornog odbora i svojim kolegama, činovnicima Izvozne Banke. Joca Jovanović predsednik upravnog odbora dobio je već šest ibrika na prezent. A i ostali članovi upravnog odbora dobili su vazdan prezenta, tako: Potpredsednik Aca Popović dobio je četiri para nanula za amam; Đurić apotekar dobio je sedam krokodilskih koža za svoju fabriku; Steva Atanacković dobio je pomorandže, koj god doputuje iz Aleksandrije donese mu po jednu pomorandžu; Sava Konstantinović dobio je dva para šalvara, jedne s rupom i jedne bez rupe (one prve su kao aleksandrijska moda a ove druge Kairska). Ljuba Krsmanović dobio je molbu od Aleksandrijske srpske naseobine da im postane član dobrotvor a Đoka Radojlović predsednik nadzornog odbora, dobio je čitav paket pozdrava od Lepe Lele, kao više zato što je on jedini u upravi neženjen.
Za blagajnika Izvozne Banke vele da je dobio kožne čakšire, kao zato, da bi mogao lakše zaključiti ovogodišnje račune; a za jednog od knjigovođa vele dobio je takođe kožne čakšire zbog istraživanja novih puteva.
Iz Đenove među tim koji god se vratio doneo je to jedno Kolumbovo jaje.