Sećate se valjda kako lanjske godine, u ovo doba od prilike, ja u mal ne postradoh. Ubi neko kafedžiju kod „Bitolja“ i kao jedini znak, na osnovu kojega je policija povela istragu, bio je trag od starih kaljača. Na pakost, kao i svake godine, ja sam imao na sebi stare kaljače a bio sam bez zanimanja, te onako prva sumnja pade na mene. Da je na meni nađena još i kakva krvava mrlja, ma na kom delu odela, vrlo verovatno da bih bio stavljen u pritvor.
Čitavih mesec dana nisam smeo da izlazim u kafane, ili, ako bih baš izašao, nisam smeo da pravim malo veći „ceh“ jer bi to već bio sumnjiv znak da se razmećem novcem. Nisam čak prošlog Božića kupio sebi ni prase, da ne bi samo pala kakva sumnja na mene.
Eto tako sam ja patio, pa me je ta patnja čak toliko sugerirala, da sam čitavu godinu dana, sve do pre neki dan, osećao i grižu savesti za ubistvo kafedžije kod „Bitolja“.
Ali pre neki dan, hvala Bogu, uhvaćen je ubica i eno ga sad u apsi Uprave varoši Beograda.
Razume se, to me je hapšenje interesovalo više nego sve vas ostale. Izradio sam dozvolu da mogu ubicu pohoditi i da ga mogu intervjuisati. A taj intervju i hoću da vam saopštim. Ovako je tekao:
JA: Dobar dan, prijatelju.
UBICA: Dobar dan. S kim imam čast.
JA: Ja sam znate onaj na koga zbog vaših prokletih kaljača, mal nije pala sumnja da je ubica kafedžije kod „Bitolja“.
UBICA: Tako! Milo mi je. A ja sam već, pravi ubica kafedžije kod „Bitolja“.
JA: Tako, milo mi je. Dozvolite mi da se ovim poznanstvom odmah i koristim. Ja bih vas dakle molio da ubuduće vršite ubistva bez kaljača.
UBICA: (zamisli se) Ovaj…
JA: Nemojte, nemojte se izvlačiti, učinite mi to. Ja ću vam biti vrlo obavezan. A to je za vas sasvim sve jedno, ubili čoveka s kaljačama na nogama, ili bez kaljača. Priznajte da je svejedno.
UBICA: Pa ono…
JA: Znam šta hoćete da kažete, obešenjače jedan! Hoćete da kažete da je svejedno za onoga ko je ubijen a da za vas nije.
UBICA: Pa da.
JA: Ipak, tu bi nam malu žrtvu mogli učiniti. Time bi učinili uslugu meni i beogradskoj policiji. Jer ste prošle godine sa tim đavolskim vašim kaljačama doveli prosto u zabunu i mene i beogradsku policiju.
UBICA: Pa ono jest, ali ja mislim da bih bos ili recimo u cipelama, takođe doveo policiju u zabunu. Dakle to je sve jedno.
JA: Dobro, ajde sad pređimo na drugi predmet. A jelte, obešenjače jedan, onako imate pik na kafedžije.
UBICA: Ta nije baš.
JA: Eh, šta nije, nemojte vi to kriti od mene. Celom svetu je već jasno da vi volite da ubijate kafedžije.
UBICA: Ta znate, ne treba slušati sve što svet govori.
JA: Pa zaista, eto šta sve nisu o meni izneli. Ne možete verovati šta sve o vama ne kažu.
UBICA: A šta kažu boga vam, baš sam radoznao?
JA: Ta to, ogovaraju vas da ste izmislili dva ubistava.
UBICA: Eh, koješta, to je već sitna stvar, to sam ja i priznao. Da mi [Nedostaje reč.] inače što nečasno ne prišivaju. Ne bih želeo da se o meni ružno misli.
JA: Pa odista. Ali vas uveravam da [Nedostaje reč] tako tih sitnica, kao što su ta ubistva, inače vam se nikakve ružne reči ne iznose. Mogu vam čak reći da uživate i izvesne simpatije u publici, izuzimajući vrlo malog broja ljudi, kao što su sudije prvostepenog suda i državni tužilac. E, ali vi šta ćete, svaki čovek ima neprijatnosti u životu. Takav vam je život.
UBICA: Pa dabome.
JA: A jel’te molim vas bi li mi nešto iskreno kazali?
UBICA: Molim, drage volje.
JA: Koga onako mislite sad da ubijete kad izađete s robije?
UBICA: Pa… pravo da vam kažem, nisam još o tome razmišljao… videću, prema prilikama.
JA: A, nemojte tako, kažite mi bolan, da znate kako sam radoznao?
UBICA: Pa zaboga, ja nemam naročito izrađen program…
JA: Pa ipak, ipak, onako u načelu, na primer priznajte da će to opet biti kafedžija.
UBICA: To ne mogu reći.
JA: Priznajte, priznajte, nemojte vrzati, obešenjače jedan. Je l’ te da će to biti kafedžija. Ako mi priznate, ja bih vam ipak učinio i jednu uslugu.
UBICA: Kakvu uslugu?
JA: Pa dao bih vam spisak svih beogradskih kafedžija koji prodaju fabrikama vina, i založio bih se kod „Društva za očuvanje narodnog zdravlja“ da vam izradi što pre pomilovanje kako bi ih što pre pobili.
UBICA: To je odista dobra ideja. Molim vas dakle upišite me za člana „Društva za očuvanje narodnog zdravlja“.
JA: Hoću, drage volje.
Posle tih reči, oprostio sam se srdačno sa g. ubicom, i na njegovo veliko navaljivanje dao sam mu reč da ću prisustvovati njegovom pogubljenju, ako bi mu, kojim slučajem ispalo za rukom da bude osuđen na smrtnu kaznu.