Proleće nagovešćuje pojava prvih lasta i zanosni miris ljubičice a zimu nagovešćuje pojava prvih zimskih kaputa i zanosni miris naftalina, kojim se u Založnoj Banci posipaju preko leta ti kaputi.
A ove godine zlu ćemo zimu dočekati. Oficiri još letos prodali drva a Austrija nikako da popusti pa ko će vraga preći u Zemun da kupi zimski kaput? Ovi naši carinici otvorili sad četvore oči pa kad pređeš iz Zemuna u Beograd zagledaju te sa sviju strana, zagledaju te i tamo gde u redovnim prilikama, i pri povoljnim odnosima sa našom susetkom Austrijom, nikad nebi zagledali.
Eto molim vas, šta se prekjuče desilo gospa Persi Simićevoj. Prešla je bila u Zemun, više onako zbog promene vazduha, pa šetala Zemunskom čaršijom. Vi znate, dabome, da u Zemunu ima vanredno dobrog švajcarskog sira ali ne znate može biti da gospa Persin muž g. Mita zdravo voli švajcarski sir.
E sad kažite mi sami, je li gospa Persa mogla ravnodušno proći pored izloga u kome je bio švajcarski sir, kad je znala da ga njen Mita toliko voli.
Zamislite kako je to za g. Mitu prijatno iznenađenje a za gospa Persu prijatno zadovoljstvo, kad se tako predveče vrati iz Zemuna, i pozdravi se sa g. Mitom sa rečima:
„Evo da vidiš ja sam na tebe mislila.“
Pa tek zadigne suknje, turi ruku natrag pod suknju pa izvadi otud sir koji je švercovala iz Zemuna.
G. Mita se prijatno nasmeši na svoju dobru i pažljivu ženu pa u slast pojede ono parče sira.
Da, ali to je tako bivalo u doba kad smo bili u srećnim i prijateljskim odnosima sa našom susedkom Austrijom, i kad su naši carinici samo jednim okom pregledali prtljag a na čoveku nisu ni pregledali sve delove tela. Sad je to mnogo drukče, sad su ono mnogo strožiji i sad gospa Persa ne može više da sakrije sir samo pod prvom suknjom nego čak i pod drugom i trećom.
Tako je učinila i prekjuče. Uzela divan komad, vezala ga lepo jednim kanapom pa čak pod trećom suknjom čvrsto vezala za telo, tako da je čak i feš-izgledala kad je spustila suknje. To jest, meni je sasvim feš izgledala dok smo putovali lađom od Zemuna do Beograda i jedino što mi je padalo u oči to je, što celim putem nije smela nikako da sedne.
I dok je meni samo ta sitnica padala u oči, cariniku je na savskoj obali mnoga krupnija stvar pala u oči. Pao mu je u oči onaj deo tela, koji u ostalom i može pasti u oči naročito kad je tako feš kao što je ovom prilikom bila gospođa Persa.
Carinik dakle nije se zadovoljio samo time što je zaustavio pogled na onom delu, već je zaustavio i samu gospođu Persu.
Ušao je odmah u ono sobče gde je bilo još carinika da referiše.
„Jedna gospođa napolje, izgleda mi sumnjiva“, referiše carinik.
Šef provuče glavu kroz jedno prozorče, odmeri gospa Persu od glave do pete, pa će tek reći:
„Ama da se ne varate, možda je žena u drugom stanju.“
„Kako zaboga u drugom stanju“, brani se carinik, „pa ne bi valjda bila s one strane — u drugom stanju“.
„To jeste, pa dobro uvedite je u pregledaonicu.“
Možete misliti kako je bilo gospa Persi i kakva je vatra poduzela. Proklinjala je u sebi i Zemun i onog ko ga je prvi izmislio, proklinjala je i švajcarski sir i ukus svoga muža g. Mite.
„Ubio ga Bog da ga ubije i majka Božja. Da je to čovek kao što su drugi ljudi, on bi voleo sardine ili švargle a ne švajcarski sir. To sam samo ja na ovome belome svetu takve sreće da natrapam na muža koji voli švajcarski sir.“
Pa je proklinjala, razume se i Austriju, zbog koje sve to i biva i da je tu kletvu odnekud čula Austrija popustila bi od svojih zahteva pre no što će učiniti kad pročita srpske note.
Razume se, sve joj te kletve nisu pomogle, morala je lepo da zadigne prvo jednu, pa drugu pa treću suknju i da odreši paket.
Paket odmah uneše u kancelariju i svi se činovnici iskupiše oko njega.
Bili su ljubazni da zovnu i mene.
„Izvol’te i vi Ben-Akiba, da čujemo i vaše mišljenje.“
Meni je taj poziv bio vrlo prijatan, u toliko više što je moje mišljenje odista i pobedilo.
Otvorili smo paket i posmatrali smo onaj sir. Jedan ga od carinika i okusi pa pljunu, veli:
„Sa svim prokisao.“
„Pa da“, rekoh ja, „jer je ponova prevreo“.
„Kako ponova prevreo?“
„Pa malo pre, kad ste zaustavili onu gospu i naredili pretres, nju je takva vatra poduzela da je kod sira odista moralo nastati ponovno vrenje kao da je na šporetu bio.“
„A to jeste“, veli carinik. „Koliko da je kaznim?“
I sad nasta pogađanje, koliko da kazne grešnu gospođu Persu. Mene poduze žalost, jer sam, kao što je to vama svima poznato, vrlo bolećiva srca prema gospama koje pate.
„Nemojte je gospodo tako kazniti“, rekoh ja reč, „nije ona kriva, njen muž vole švajcarski sir i onda, to je njegova krivica. Izmislite ako možete kaznu kojom bi njega kaznili, to bi bila pravednija kazna“.
„Da, al’ to je teško izmisliti. Kakvom bi ga kaznom kaznili a da to oseti?“
„Pa znate kako?“
„Kako?“
„Najbolje, propustite gospođu sa ovim sirom i u tom slučaju on će morati pojesti ovaj sir. Ja mislim veće mu kazne ne treba.“
Svi se složiše samnom i gospa Persa dobi svoj sir te danu dušom i ode sa Save preskačući sve po tri basmaka.
G. Miti nazdravlje.