To nisam znao da je gospođa Cana spiritistkinja. O tome me je tek pre tri dana obavestio moj informacioni biro, gospa Maca.
„Zamislite, tako mlada ženska pa spiritistkinja!“ veli mi gospa Maca.
„Pa zašto, to ne zavisi od godina. No dali je ona odista to, jeste li vi uvereni?“
„Ta kako da nisam uverena“, iščuđava se gospa Maca. „Eto molim vas je l’ poznajete pokojnog gospodin Matu?“
„Ne, nemam čast.“
„Pa dobro, ali poznajete gospoju Julku njegovu udovicu, onu što je udala ćer za gospodina Dragomira profesora.“
„A, tašta g. Dragomirova, da, nju već znam.“
„E, pa vidite, njoj su nestali neki državni lozovi, koji su uvek stajali u fijoci od šrajbtiša pokojnog Mate kako ih je on još ostavio. Pretresla je svu kuću, prijavila je policiji pa je i policija pretresla kuću; pritvorili su i momka, pritvorili su i jednog jevrejina koji je tih dana dolazio u kuću, ali lozova nigde nema.“
„Pa?“
„Pa, šta je mogla gospođa Julka, već je htela sasvim da digne ruke i da prežali lozove, ali joj jedna dobra prijateljica savetova da ode kod gospođe Cane, da prizove duh pokojnog Mate i da ga pripita gde su lozovi.“
„Pa je li otišla?“
„A šta je mogla drugo, otišla je i zamolila gospođu Canu da joj prizove pokojnog Matu. Jedva je žena pristala, jer ona se time bavi samo radi svoga zadovoljstva.“
„Pa je l’ pozvala pokojnog Matu?“
„Jeste i javio se i gospođa Julka lepo razgovarala s njim kao što ja i vi sad razgovaramo.“
„Vidite molim vas. Pa šta joj kaže pokojni Mata, pričajte mi sve redom.“
„Dakle pojavio se pokojni Mata a na to je gospa Julka tri put uzviknula: ‘Mato, Mato, bi li mi kazao gde su lozovi?!’ A Matin duh se zamisli, zamisli pa će tek reći: ‘Slušaj, Julka, pusti iz pritvora onog momka, oslobodi i onog jevrejina, lozove je smotao naš zet … mu njegovog!’“
„Ama zar duh mu opsovao oca?“
„A znate, pokojni gospodin Mata je tako voleo da opsuje oca da je za njega sa svim sve jedno, bio on duh ili ne bio. Ja mislim da će on i na samome strašnome sudu opsovati oca kome od anđela božjih ili od heruvima i serafima.“
„Pa jest, kad je već čovek navikao, zašto bi na onome svetu menjao navike. A jelte, molim vas, da li se posle utvrdilo da je zet smotao lozove?“
„Utvrdilo se. Nije imao gde, morao je da prizna kad mu gospa Julka kazala da je od pokojnog Mate čula. Zet je, znate, na te reči, opsovao pokojnom Mati i oca i mater i tresnuo lozove o zemlju. Najzad, zet je živ i kao živom njemu još i priliči da opsuje nešto više nego i sam pokojnik, ali mu to znate kao profesoru ne priliči.“
„Pa dabome. Ali najzad, mene ne interesuju toliko Matini lozovi, više me se tiče gospođa Cana kao spiritistkinja. Dakle ona izaziva duhove?“
„Dabome.“
„A kako?“
„E, to ja ne znam, to morate raspitati.“
I zbilja sam se nakanio da se raspitam sve do sitnice pa evo šta sam saznao.
Gospođa Cana je odista spiritistkinja. Ona rado sedi kraj astalčeta i priziva duhove. Te svoje seanse drži uvek noću. Kažu među tim da je i g. Jova gospođa Canin suprug, takođe spiritista, i on rado sedi kraj astalčeta sa zelenom čojom i on svoje seanse drži noću.
Na taj način, i ako se g. Jova dockan noću vraća iz kafane, gospođi Cani nije dugo vreme, ona se zabavlja sa svojim duhovima. Večeras prizove ovoga, sutra onoga i razgovara sa njima o onome svetu, o božanskim vrlinama, o svojoj budućnosti i sve tako neke uopštene stvari.
Jedan put vele, g. Jova kad se dockan u noć vratio kući sreo se sa jednim duhom u hodniku.
„Ko je to?“ uzviknu g. Jova i strpao ruku u džep i ako nikad nije nosio revolver.
„O smrtni“, počeo je duh tiho i nekim nebeskim glasom, „o smrtni ukloni se ispred daha koji s onog sveta provejava“.
„Dobro, da se uklonim“, veli g. Jova mrgodno, jer je to veče izgubio dvesta dinara, „nego, ovaj… čiji ste vi duh“.
„Pozvan i prizvan višom silom“, poče opet duh tiho i tajanstveno, „sa onoga sveta, sledovao sam“.
„Pa dobro… ovaj…“ nastavi još mrgodnije g. Jova, „kad ste duh a vi izvolte iščeznite“.
„O, smrtni“, nastavlja duh tiho, „ukloni se da prođem kroz kapiju“.
„Ali ključ od kapije je kod mene!“ veli g. Jova pakosno.
„Budi ukroćen višom silom i pruži mi ključ od kapije“, nastavi opet duh.
U tom g. Jova pripali mašinu i podnese je pod nos duhu koji je kao pljunut ličio na gospodina Milojka, sekretara.
Razume se, kao što se to desilo sa pokojnim Matom i njegovim zetom, g. Jova opisuje duhu oca i opali mu šamar, a duh opsuje g. Jovi oca i mater i vrati mu šamar i sad nastane u hodniku jedno gušenje kako može nastati samo kad se uhvate u koštac jedan čovek s ovog sveta i jedan duh s onog sveta.
Za to vreme u sobi je gospođa Cana pala u nesvest i u dug spiritistički san, tako da je g. Jova, kad je ušao u sobu, morao da je priziva s onog sveta, pa kad je prizvao onda je nastala jedna vrlo interesantna spiritistička seansa.
Kako se svršilo ne znam.