Pričao sam vam prošloga puta o Sremčevom pogrebu, ali vam nisam sve kazao. Sutra dan po sahrani dobio sam jedno mirišljavo pismo. Razume se da sam se strahovito plašio da ga otvorim — pred ženom. Žena moja među tim, čim je primetila da je pismo u maloj koverti, da je iz mesta i da prijatno miriše, počela je da se vrti oko mene. Te čas mi namesti kravatu, čas mi nađe na kaputu kap milikerca pa je vadi usijanim mašicama ili ma šta drugo čini, samo da se nađe oko mene. Najzad hteo ne hteo morao sam pristupiti otvaranju pisma. Pisala mi je gospođica Mica Antonijevićka. Evo kako je glasilo to pismo:
Gospodine,
Vi izvesno cenite toliko isto gubitak koji je srpska literatura postigla smrću Stevana Sremca. Ja mislim da ćete se složiti sa mnom da bi zaslugama Sremčevim valjalo odati i vidno priznanje. To bi moglo biti jedino ako bi mu se podigao dostojan spomenik. Rada sam da uzmem inicijativu u tome ali računam na vašu pomoć. Budite dobri doći danas u 11 časova k meni,
Vaša i t. d.
Razume se, otišao sam. Zatekao sam gospođicu kraj pijanina gde nemarno prevrće notne listove.
„To mi je milo da ste se odmah odazvali“, priđe mi ona ljupko.
„Zar bi na vaš poziv drugače postupio.“
„Sedite, sedite.“
Ja sedoh na jednu od onih stolica na kojima se čovek može okretati oko sebe. I tada se razvi izmeđ nas živ razgovor:
ONA: Ne možete verovati kako me je potresla smrt Sremčeva.
JA: Verujem. Pa ako vi zaboga, mlade i inteligente gospođice, nećete se interesovati za literaturu i njene pojave, onda zašta bi.
ONA: I tako me je žao što nisam prisustvovala pogrebu.
JA: A niste prisustvovali?
ONA: Imala sam znate neke vizite, pa nisam mogla.
JA: A i inače, bio je tako lep dan za šetnju po Kalimegdanu, a praznik, pa odista bi bila šteta.
ONA: Ne kažem to.
JA: Ipak…
ONA: Da, ali sad već trebamo da pomišljamo na spomenik. Šta mislite, kako bi bilo obrazovati odbor gospođica.
JA: Da, mogle bi se na primer u taj odbor pozvati sve gospođice koje nisu smatrale za potrebno za potrebno ni na pratnju da dođu.
ONA: Vi kao da prebacujete.
JA: Bože sačuvaj; ali kao ne bi tako bilo, kako bi se sklopio inače odbor.
ONA: Ja mislim čak da treba s tim i žuriti, treba žuriti dok je lepo vreme na Kalimegdanu još ovoga leta prirediti bar jedan kermes.
JA: Da, trebalo bi požuriti.
ONA: Ah, kermes. Vi ne možete zamisliti kako ja volem kermese. Lepa hladovita noć, pa muzika, pa onda masa sveta koja vam dozvoljava i slobodnije kretanje i slobodnije raspolaganje pogledima.
JA: Da, kermes je divna stvar.
ONA: Za tim, mogli bi zimus prirediti i jednu igranku. Ali što god naročito. Valjalo bi u program uneti i „Pa de patinaž“ pa onda mogli bi i kotiljon. Kotiljon svakojako. Ja odista ne znam zašto se kod nas kotiljon ne neguje više. To je tako zanimljivo, ona mešavina…
JA: Da, ona mešavina polova, karaktera, osećaja…
ONA: Naročito osećaja. Vi ćete biti za to da bude i kotiljon. Istina to košta to često proguta sav prihod jedne zabave.
JA: Da, proguta sav prihod ali se bar lepo provede čovek. Nikad se na zabavama ne provede čovek tako kao kad je u programu i kotiljon.
ONA: Jel’te? Dakle, vi se slažete samnom.
JA: Dabome i potpomoći ću vaše predloge.
ONA: Tako, baš vam hvala.
JA: Dakle žurite da obrazujete odbor.
ONA: Ja ću napraviti spisak gospođica a vi ćete biti dobri sutra opet da me pohodite da zajedno usvojimo listu. Hoćete li me sutra posetiti?
JA: Razume se.
Sutra dan sam opet bio i pisaću vam i o toj poseti.