Vraćaju se! Vraćaju se!
Ja sam pre mesec dana toplim rečima ispratio prvu partiju žena kad je krenula u banju, pa je pravo da sad dobrodošlicom dočekam prvu partiju koja se vraća. A stižu već, stižu, vraćaju se.
Nađite se kod „Londona“ posle četiri sata posle podne, kad stiže voz iz unutrašnjosti pa ćete videti skoro svakog dana po jedan ili dva fijakera sa železničke stanice. Kod kočijaša veliki kofer i jedna korpa: u kolima na gornjem sicu tašta i „ona“, ona što se iz banje vraća; na donjem sicu jedna svastika i on, muž, koji drži neku bošču i ženin mantil na kolenima i pokunjeno gleda mimoprolazeće srećne ljude.
Na stanici su je dakle dočekali muž, tašta i svastika. Poljubila se s mužem i samo ukratko rekla:
„Je li kod kuće sve u redu?“
„Jeste!“ odgovorio je on.
Za tim mu je tutnula u šake ceduljicu od gepeka, nosač je spustio preda nj korpu, bošču, njen mantil, amrel i druge sitnice a ona se upustila u dug i opširan razgovor sa sestrom i majkom. Kad su već bila kola natovarena, on ih je pozvao, seli su u kola njemu su strpali bošču i ženin mantil na kolena pa udarili kraj „Londona“ pa kući.
Kad su stigli kući, on žuri napred i otvara vrata i turajući ključ u bravu, oseća već nešto ladno oko srca.
Čim su ušli, tašta je odjurila pravo na prozor i otvorila ga širom, dodajući:
„Uh, gospode, dajte malo vazduha. Ta ovde je zagušljivo kao u podrumu.“
„Pa da, zaboga, tako je malo luftirano“, dodala je svastika.
Zatim su tovarene stvari, pootvarani su svi prozori na sobama, žena je protrčala kroz sve sobe uzvikujući:
„Gospode Bože, Gospode Bože! Pa kaže makni se ti od kuće i leči se ti. Bolje ti je, sedi tu pa crkni, a ne da ostaviš kuću na orjatinu. Za tim je svukla lajb i obukla reklu, svukla je i cipele i počela da traži svoje papuče.“
„Miloše, gde su moje papuče?“
„Pa tu valjda“, odgovara Miloš, „gde bi bile“.
„Evo nisu na svome mestu. Ja sam ih ostavila pod krevetom.“
„Ne znam“, odgovori Miloš pa se saginje i sam traži ih, „ne znam, ja tvoje papuče nisam ukrao. Nisu mi trebale“.
Najzad papuče se nađu i to jedna iza furune a druga pod nahtkastnom. Dotle je svastika već prestavila mašinu za kafu jer je tašti pripala muka od smrada u kući, pa su onda svi posedali. Posedali su da progovore.
U stvari, to i nije bio razgovor, nego isleđenje koje je ova pravilno sklopljena isledna komisija, iz žene, tašte i svastike, povela protiv optuženoga.
Optuženi je seo u jedan ćošak, podvio nogu pod stolicu i brižno gledao u plafon.
„Pa dobro, Miloše, jesam li ti kazala da svaki dan otvaraš prozore?“
„Otvarao sam!“
„Otvarao jest“, dodaje tašta i drži šnuftiklu na nosu, „a ovde se ne može ni disati“.
„Gle sad“ otpočeće opet žena, „šta je ovo?“
„Koje?“ pita on.
„Ovo nije moj čaršav na krevetu.“
„Pa dabome da nije“, dodade tašta.
„Nego čij je?“ pita on glasom optuženoga.
„Naši čaršavi svi imaju monograme“, dodaje svastika.
„Ja ne znam, ja ga nisam menjao.“
„Pa razume se, moj je, ali ko bi ga poznao“, dodaje žena pošto je malo bolje zagledala.
„Izgleda kao robijaški čaršav“, dodade tašta.
„Ju“, iščuđava se i svastika, „nisam ni opazila monogram od buva i od ovog žutog praška“.
Za tim nastaje pauza jer svastika služi kafu. Tašta srkne jedan put, ostavi šolju pa počne:
„Bože, siroto ovo mače. Gle kako je izmršavelo, grehota ga je pogledati.“
„Ju, siroto!“ zaplače se svastika i uzme ga u naručje.
„Razume se, nisi ga hranio?“
„Hranio sam ga redovno.“
„Zar je tebi bila pamet na kuću i na mače. Ko zna šta si ti mislio i ko zna kad si dolazio kući, valjda u tri dana jedanput.“
„Dolazio sam redovno.“
„Redovno jest, to se vidi na mačetu.“
„Siroto mače!“ uzdiše opet svastika i nežno miluje mače.
Žena je sad već popila kafu izašla opet iz sobe u sobu. Razume se, za njom je krenula cela isledna komisija.
„Gledaj, gledaj molim te, jedna čarapa pod pisaćim stolom. Od kud sad opet čarapa pod pisaćim stolom?“
„Pa valjda kad sam svlačio i bacio iz kreveta, pala tamo.“
„Pa dobro, a gde je druga?“
„Druga?“ pita grešni Miloš i zavlači glavu pod šrajbtiš, „i druga će valjda tu biti“.
„Može biti drugu nije ni presvukao, možda je zaboravio.“
„Nije, evo je druga čarapa“, uzvikuje svastika čak iz treće sobe.
Tašta se, razume se, odmah prekrsti.
„Bože moj, Bože moj“, jadikuje žena, „pa valjda nisi igrao kankan po kući“.
„Koješta!“ dusa se Miloš.
„Pa od kud sad druga čarapa čak u trećoj sobi. Jesi li ti video ili čuo za kakav živi stvor na svetu, koji jednu čarapu svuče u jednoj sobi a drugu čak u trećoj sobi. O, Gospode Bože, šta ću ja sve doživeti i šta li ću sve zateći u ovoj kući.“
„Nemoj, ćeri, da se ljutiš“, teši je majka, „našto ti je onda bila banja“.
„Pa to se i sama pitam, našto mi je bila banja. Tolike sam novce istrošila; lomila se tamo kao prava mučenica, pa došla ovde da se izedem.“
„A gde je sa ovog stola tvoja fotografija?“ upada u reč tašta.
„A gde je bogati moja fotografija?“ zgrane se žena.
„Pa tu je valjda.“
„Šta ti je trebalo da sklanjaš moju fotografiju. No, no, lepe stvari, vrlo lepe stvari. Čovek ostao sam u kući pa sklonio ženinu fotografiju. Valjda je kome smetala.“
„Evo je, brate, evo je, pala je“, uzvikuje radosno Miloš pošto je našao fotografiju.
„Gle, — gle“, dodade tašta, koja je za to vreme nastavila cunjanje po kući, „gle, gle, pa naš je zet bio prilično štedljiv. Za mesec dana nije potrošio ni frtalj sveće“.
Na taj taštin pronalazak slegne se cela isledna komisija oko nahtkastne.
„Pa razume se, nije upalio sveću ni pet puta. Ti si valjda uvek u zoru dolazio kući pa ti sveća nije ni trebala.“
„Nije, dolazio sam na vreme“, odgovara optuženi.
„Pa zašto sveću nisi potrošio?“
„Pa… ne znam… palio sam je, ali nisam čitao, samo dok sam se svuko.“
„Čekaj, čekaj, evo ih sve mašine ovde na nahtkastni, prebrojaću koliko si ‘mašina’ potrošio paleći sveću. Jedan, dva, tri, četiri… svega jedanaest mašina. Eto toliko si puta upalio sveću i dvanaest noći nisi ni dolazio kući ili si došao u zoru“.
„Nije, palio sam svako veče sveću.“
„Pa gde su mašine?“
„Ne znam.“
„Kako ne znaš?“
„Pa ne znam… valjda sam ih upotrebio.“
„Ali kako upotrebio. Na šta si mašine mogao upotrebiti?“
„Pa… čačkao sam zube na primer.“
„E, zete“, upade u reč tašta, „ja neću da se mešam u vaše domaće stvari, ne tiče me se, ali to za čačkanje zuba, to se baš vidi da si izmislio“.
„U opšte on se nešto uzvrdao i sumnjivo izgovara. Eto na primer, ni reči mi nisi umeo da kažeš, zašto moje papuče nisu bile na svom mestu. Ti ih nisi mogao da upotrebljavaš jer su to ženske papuče a posle, imao si svoje, pa od kud onda jedna moja papuča iza furune a druga pod nahtkasnom?“
„Pa ne znam.“
„Jesi čuo, ako je ko te papuče navlačio na noge, navučiću ti ih na glavu!“
„Koj će da ih navlači?“ odgovara skromno grešni Miloš.
„E, pa što onda nisu na svome mestu?“
„Ne znam, valjda se mače igralo s njima.“
„I ju!“ zgranu se žena, „gde sad mače izmisli i kao da je mačetu ovako izgladnelom, bilo još do igranja“.
I tako se to isleđenje nastavlja sve dalje i dalje, dok grešnom Milošu ne dosadi: pa ščepa šešir, natuče ga na glavu i pobeže od kuće.
Ali mu to ništa neće pomoći. Doći će on večeras a dotle će isledna komisija nastaviti svoj posao, dotle će biti prebrojan veš i biće nađeno da najlepša šnuftikla fali; dotle će se naći da je jedna čaša razbijena; da je jedna ženina rekla zgužvana, kao da je bila oblačena, dotle će… e pa dotle, a kuda ćeš više.