Naša se beogradska opština porodila. Vi, razume se, mislite da se ja šalim, ili da hoću gornjim rečima, onako u figuri, da kažem da je naša opština rešila kakvo pitanje sa svoga dnevnog reda. Vama je, grešnicima, građanima srpske prestonice poznato već da je za svako pitanje ili molbu koju podnesete beogradskoj opštini, potrebno punih devet meseci, porođajnih muka, pa ako se koje sedmomeseče i pojavi ranije na svet, to je izuzetan slučaj.
Vi znate to, pa mislite da se i u ovom slučaju ja samo šalim i govorim u prenosnom smislu. Nije verujte, već vam to kao celu celcatu istinu, kao istinu u bukvalnom smislu, javljam da se naša opština porodila.
Razume se, da vam kažem u bukvalnom smislu, to ne znači da se porodio predsednik opštine, ili recimo koji kmet ili najzad opštinski odbornik. Bože sačuvaj?! Ko bi tako što i mogao pomisliti. Zar o ljudima koji su po svome položaju oci naše prestonice, da ja sad iznosim kao da su oni mame naše prestonice.
Da vas dakle ne bi dalje držao u zabludi, moram da vam potanko ispričam ceo događaj.
Vi znate da u beogradskoj opštini postoji zvanje sirotinjskog oca. Opština je naša najpre izmislila to zvanje, imenovala na isto jedno lice i odredila mu platu pa se posle zabrinula kakav posao da mu da. To u ostalom nije retka pojava kod naše opštine; ona uvek najpre izmisli zvanje, odredi mu platu — primi na istu čoveka pa se tek onda razmišlja kakav posao da mu da. Često čak, odredi i komisiju, odredi joj i dijurnu, pa tek onda gleda šta će i kako će, kakav bi posao dala toj komisiji.
Tako je dakle bilo i sa sirotinjskim ocem. Pomišljalo se čak da se ustanovi i sirotinjska majka, pa kako je našu opštinu u tom pogledu preteklo materinsko udruženje, to se i odustalo od toga.
A sad, vi ćete i sami pojmiti, čim postoji sirotinjski otac i sirotinjska majka, da moraju postojati i sirotinjska deca.
To su ona opštinska deca, što ih beogradska opština zbira kao novorođenčad sa ulica beogradskih, koji se posao u poslednje vreme toliko razvio, da je opština već pomišljala da to zbiranje dece izda kao koncesiju, te da odatle vuče izvestan prihod.
Takvo jedno sirotinjsko dete, koje je opština uzela pod svoje te je time postalo opštinsko dete, bila je i mala Belka. Malu Belku opština izdržava evo već petnaest godina. Ona živi kod jedne sirote žene koja ide svaki dan na rad a Belka uređuje kuću.
Prošle zime, ta žena jednog dana primeti da Belka dobija svaki čas nesvesticu. Upita je šta joj je. Belkica veli da se mnogo saginjala kad je sobu mela, pa je otud nesvestica.
Izgleda za tim da se Belkica vrlo često saginjala, jer joj ta nesvestica sve češće dolazila.
Ovoga proleća među tim tako se najede trešanja da se naduje kao burence.
„Ama, pa nemoj da jedeš trešanja kad ti škodi“, veli joj sirota opštinska žena.
„Šta ću kad volem trešnje“, odgovara Belkica, skromno kao što bi svako opštinsko dete.
Posle već videlo se u čemu je stvar. Poznata je ona naša poslovica: „sve će to jarko sunce pokazati“, a kako je ovoga leta bilo vrlo jarko sunce, nije čudo što je stvar i prokazalo.
Belkica, opštinsko dete, rodila je pre neki dan.
Na taj način, ja sam u stvari pogrešio kad sam rekao da se opština porodila. Opština je u ovom slučaju dobila samo unuče i sad baba-opština ima bogami pune ruke posla.
Već ovih dana biće izabrano nekoliko komisija. Prva komisija imaće da izađe na lice mesta, da konstatuje prinovak opštinski. Zatim će biti izabrana komisija za povojnicu, pa onda komisija za krštenje i najzad komisija koja će primati čestitke.
Ja sam već umoljen da izmislim ime detetu i ovih dana postaraću se da to učinim, a verovatno ću se i za kuma primiti.