Juče oko 10 časova pre podne desio se jedan strahoviti događaj na Dorćolu. Kao munjom proneta prohujala je kroz Beograd vest da je izvesni ljubomorni muž ubio svoju lepu i mladu ženu. Kako je reportera našeg lista strahovito boleo zub, uputi mene urednik na lice mesta i preporuči mi da marljivo prikupim podatke i da svaku pojedinost opišem pod naročitim naslovom, što ja evo i činim:
Kuća u kojoj se odigrala drama
To je omalena kuća sa tri prozora sa ulice. Kućica je od slabog materijala i nosi 84 dinara kirije. Kuća se da primetiti i po tome, što već od nekoliko godina stoji na prozoru lista za izdavanje, što komšiluk tumači time da dotični kiradžija ne plaća kiriju, pa time kao gazda preti.
Soba u kojoj se desila nesreća
Čim sam razgledao spoljašnost kuće i pribeležio sve što mi treba ušao sam unutra i to pravo u sobu gde se nesreća dogodila. Po svemu se dalo poznati da se tu odigrao događaj. Ispreturane stolice, oborena lampa, razbijen štap, jedna muška papuča koja se zakačila za karlisu od zavese, pa onda jedna varjača, jedan vatralj i najzad jedan drveni ražanj. Sve to leži u neredu.
Krv nisam mogao nigde da opazim. Možda je žrtva bila malokrvna.
Ubica
Kad sam iz sobe u kojoj se odigrala drama prešao u drugu sobu, zatekao sam tamo ubicu. On je sedeo mirno za jednim stolom, reckao slaninu, umakao je u tucanu papriku i jeo.
„Šta radite?“ oslovih ga ja.
„Eto, fruštukujem“, odgovori on mirno, „izvol’te ako vam je po volji“.
Mene prođe jeza, kako bih ja seo da fruštukujem sa ubicom i da iz njegove krvave ruke primim meze. I ako je slanina bila vrlo dobra, suva i mesnata, ipak se uzdržim.
„Dakle molim vas, ispričajte mi sami, kako se stvar desila?“
„Ama koja stvar?“
„Ubistvo.“
„Čije ubistvo?“
„Pa vaše žene. Zar vi niste danas u deset sati ubili vašu ženu?“
„Nisam“, odgovori ubica hladno i proguta jedan pozamašan zalogaj slanine, „ali sam je dobro isprebijao da će me upamtiti“.
„Jeste li sigurni da je ona još živa?“
„Siguran sam. Pa nije to prvi put da je tučem.“
„Pa od kud smo mi onda u varoši gore čuli da ste je ubili?“
„Koj’ zna. Znate, moja žena ima ružan običaj, kad je tučem da se dere: ‘U pomoć, ubi me, ubi me!’ A sad od prvog maja zadesili se ovde u avliji neki Jevreji, koji ne znaju naše običaje, pa čim se ona počela da dere, a oni se razbegli iz kuće, pa ako oni nisu razneli“.
„A smem li znati zašto ste je tukli?“
„Što će vama to?“ upita me značajno ubica.
„Pa ja znate pišem za novine.“
„A, tako“, učini on, „e ako pišete za novine; onda molim vas metite njega u novine“.
„Koga njega?“
On
Ubica proguta još jedan zalogaj slanine pa nastavi:
„On vidite, poodavna obilazi oko moje kuće. Prvo je ušao da gleda kvartir ali nije ni gledao kvartir nego moju ženu. Među tim, ako se kvartir izdaje ne izdaje se moja žena pod kiriju. Posle neki dan, opet došao da gleda kvartir, veli nije video ima li furuna. Posle je još nekoliko puta dolazio da gleda kvartir al uvek kad ja nisam kod kuće. A ja nikad pre podne nisam kod kuće. Kad danas, dođoh ja iznenada, a on uzeo kvartir pod kiriju, uselio se.“
Gde je on?
„Pa dobro“, nastavih ja pitanja, „a gde je on sada?“
„Kad sam ja ušao u sobu, on je pobegao kroz prozor.“
Ko je kriv?
Prema iskazu ubičinom, prema iskazu komšija koje sam sve redom ispitivao i prema svima okolnostima i zaključcima do kojih sam došao, kriv je za ceo događaj sam muž. Kad je već imao taj običaj da nikad pre podne nije kod kuće, onda nije trebao ni danas doći. Da on nije tako iznenadno došao, sve se to nebi desilo.
Ko je prvi doleteo na mesto događaja
Smem tvrditi da sam od reportera ja privi doleteo na mesto događaja. Kad sam ja bio tamo još nije bilo ni policije. U ostalom, policija i nema posla u momentu kad se nešto dešava, ona obično dolazi poslednja koliko da „povede istragu“.
Ko je prvi izleteo sa mesta događaja
Kao što se iz napred izloženog vidi, privi je izleteo sa mesta događaja on, i to je izleteo kroz prozor.
Prema podacima koje sam još mogao pribrati, izletela je iz kuće i žena i pobegla svojoj majci.
Žrtva
Pod žrtvom ja podrazumevam nju, jer ona je ta koja je trebala da bude ubijena. Kako kuća njene majke, kojoj je ona odbegla, nije bila daleko, te nisam požalio truda da odem i tamo, samo da bi mi izveštaj bio što potpuniji.
Zatekao sam je u beloj rekli, sedi u avliji, recka makazicama nokte i pevuši: „Ala je lep ovaj svet, ovde potok onde cvet“.
Hteo sam i nju ispitivati ali ona mi na svako pitanje odgovori:
„Nije to ništa, to su naše familijarne stvari.“
Kako će se drama svršiti
Najzad joj postavih i ovo pitanje:
„A šta mislite, kako će se cela ta stvar svršiti.“
„Kako?“ upita me ona, „kao i svaki put do sada. Sad ću ja da fruštukujem jednu ćulbastiju, pa ću da se obučem pa idem kući da raspremim, jer smo veliki vašar po onoj sobi gde smo se tukli načinili“.
*
Tako je izvesno i i bilo.