Svaki treći koga sad sretnete ulicom; svaki drugi koji sad u kafani ruča, bez sumnje je „štrovitver“. Žene su se razbegle po banjama ili bar otišle ovamo i onamo u goste a „štrovitveri“ ostali da čuvaju kuće.
Je li vam poznato kako se „štrovitver“ ili „štrovitverka“ zovu srpski. Mi imamo i lepši i tačniji izraz. Kod nas se muž koji je privremeno ostao bez žene ili žena koja je privremeno ostala bez muža zove: „beli udovac“ i „bela udovica“. To s toga, što se tim nazivom hoće da napravi razlika od „crnog udovca“ t. j. od udovca koji nosi crninu jer je ženu recimo sa svim izgubio. Kad je privremeno izgubi, on ne nosi crninu i zato se zove beli udovac.
Eh, vidite, ja sam rad da vam opišem ovde život jednog takvog belog udovca.
Njegova je soba ovako nameštena: Krevet koji se nikad ne namešta, jastuk grozno ugnječen, jorgan se skupio u jedan kraj kreveta a čaršav sav žut od praška za buve. Do kreveta „nahtkastn“, tu je sveća u čiraku i još jedna u rezervi kad se ova potroši. Na sveći, oko fitilja, više onako kao dekoracija, pet šest isprženih, ili bolje reći pohovanih stenica, jer se oko njih uhvatio debeo sloj milikerca. U fijoci od „nahtkastna“ su makaze; još dve kutije šibica, kad se one gornje potroše, kapljice od nane za grčeve, četiri pet dugmeta i igla i konac. Kad je polazila gospođa u banju, rekla je naročito mužu:
„Evo ovde u fijoci imaš sve sitnice. Tu je i igla i konac!“
„Dobro.“
„Nije to samo dobro, nego upamti da su ovde igla i konac; nemoj da te odnese đavo kao prošle godine kad sam bila u banji, što si prelazio preko puta kod gospođe Savke da pozajmiš kobajagi iglu i konac.“
Pod krevetom je veš-korpa u koju će beli udovac bacati prljav veš a na astalu na sred sobe stoji čist veš. Tu je sve ovo odbrojano, sve složeno i pokriveno jednim peškirom. Povrh toga peškira leži ceduljica na kojoj je tačan spisak veša:
- Šnuftikla: 24 kom.
- Noćnih košulja: 4 kom.
- Košulja: 12 kom.
- Čarapa: 14 kom.
- Peškira: 7 kom.
- i t. d. i t. d.
Predajući mu to, gospođa je opet naročito naglasila:
„Pazi dobro, nemoj da mi se pogubi veš. Naročito pazi da ti se ne pogube šnuftikle kao lanjske godine, jer bogami…“
„Pa, znaš kako je… leto je… čovek ponese po dve i po tri šnuftikle po džepovima, pa se lako izgubi koja…“
„Lako se izgubi. A što se ne izgubi koja od ovih starih, nego od novih novcatih i to onih finih. Ama pomogao ti je sam Bog što ja nisam videla u koga moju šnuftiklu, inače bi joj obrisala nos.“
Ovoj nežnoj primedbi, dodala je gospođa pred polazak i jedno upustvo ili bolje reći naredbu:
„Pa ako ti se isprlja veš nemoj mi se šaliti da mi dozivaš u kuću kakvu vešerku.“
„Neću.“
„Nećeš, jest. I lanjske sam ti godine kazala to isto pa si opet zvao.“
„Pa bila je stara žena, ona Kata, znaš je, Kata vešerka.“
„Sve je to jedno, stara ili ne stara, neću da mi se ženske muvaju po kući. Ako ti se isprlja veš, odnećeš mojoj tetki. Ja sam se s njom već sporazumela. Razumeš li?“
„Razumem.“
E, eto, u tako nameštenoj sobi i pod takvim upustvima, stanuje beli udovac. A evo kako živi.
Čim se probudi, otvori sve prozore:
„Dok si ti kod kuće da držiš uvek prozore otvorene da mi se ne usmrdi kuća.“
„Dobro.“
„Nije to samo dobro, nego to upamti. Lanjske si godine kad god si bio kod kuće držao zatvorene prozore pa još i zavese spuštene. Od kud to ima smisla, ženjen čovek pa po ceo dan spušta zavese na prozore.“
Pošto je otvorio prozore, natočio je vodu s češme i popio čašu vode s parčetom šećera.
„Evo ti šećer u ovoj kutiji“, rekla mu je žena, „slatko ne mogu da ti ostavim. Zabrljavićeš kašike, zabrljavićeš služavnik, ostavićeš otvorenu teglu, kao lanjske godine, pa će se u nju podaviti muve“.
Pošto je popio vodu, navio je sat a zatim nahranio mačku.
„Nemoj mi zaboraviti mačku.“
„Neboj se, neću.“
„Nećeš, jest a lanjske godine fali mi se gospa Stevka: ‘Vaša mačka svaki čas je bila kod mene. Morala sam da je ranim!’ Malo ti je što si ti prelazio kod nje za iglu i konac, nego si pustio i mačka tamo da ručava. Čudo nisi celu kuću tamo preselio.“
Kad je pošao od kuće zaključao je dva put vrata („Pazi dobro, da uvek dva put zaključaš vrata“) i otišao je u kafanu da pije kafu. U kafani je i ručao, u kafani je i večerao, i to bi još podnosio ali ga ubiše vizite, on ne vole da pravi vizite, ali mu je žena pred polazak i to naredila:
„Bar dva put nedeljno otićeš do moje majke, ići ćeš jedanput nedeljno i kod moje tetke.“
„A zašto sve to?“
„Tako, da te vide. Nije da ti njih vidiš nego da oni tebe vide. Hoću kad se vratim da znam kakav si izgledao, jesi li bio uvek naspavan, da nisi koj put bio malaksao i… tako hoću da te vide.“
I tako, pored ostalih muka on mora još da pravi i vizite, da ga vide.
Hej, crna vam sudbina beli udovci! Potražite utehe, to vam jedino mogu savetovati, jer i ja sam vaš drug.
Do viđenja… posle večere.