Čitali ste ovih dana u novinama da su đaci osnovnih škola u Srbiji ovoga proleća pobili 25.000.000 leptira. To se nikad dosad nije desilo. Godinama u učitelji decu podučavali da su leptirovi škodljivi insekti i upućivali ih da ih ubiju i godinama su to deca činila, ali je ove godine prvi put ovoliko ogroman broj pobiven.
Razume se da me je ta pojava zainteresovala te sam se odmah i raspitao od kud i kako je to? I evo šta sam saznao!
Pri Ministarstvu Privrede postoji nekakav Privredni Savet. Taj privredni savet već godinama ne može da se sastane. Šta se nije radilo, kako se sve nije pokušavalo da se taj savet sastane pa — ništa. I pozivali su članove i molili ih i kumili ih pa najzad i kleli kao grešni Lazar kad je pozivao vojvode na Kosovo, pa ništa.
Eno čitajte samo u „Srpskim Novinama“ protokol sednice toga privrednog saveta. Samo dva tri da vam navedem:
Protokol 14. sednice privrednog saveta. Pošto nije došao dovoljan broj članova, sednica nije održana a iduća zakazana za subotu;
Protokol 15. sednice privrednog saveta. Pošto nije došao dovoljan broj članova, sednica nije održana a iduća zakazana za četvrtak;
Protokol 16. sednice privrednog saveta. Pošto nije došao dovoljan broj članova, sednica nije održana i iduća zakazana za subotu.
I ti se protokoli tako nižu kroz „Srpske Novine“ već dve godine. Najzad, uspelo se da se sastane ruska duma, uspelo se da se sastane algesiraska konferencija; uspelo se čak da se sastane u Londonu interparlamentarna konferencija i onda, nije se već imalo kud ni kamo, poradilo se svim silama te se proletos sastao i naš privredni savet i održao jednu punu sednicu.
E, na toj sednici, vidite, rešavano je o ubistvu. Ali nije rešavano o ubistvu toga saveta, Bože sačuvaj. Taj nam je odbor još vrlo potreban, ako ni zašto drugo a ono da na kraju krajeva vidimo, izmeđ njega i opštinskog odbora, ko će odneti rekord u nedržanju sednica. Dakle nije rešavano o ubistvu privrednog saveta, već o ubistvu ili bolje reći o ubijanju leptirova.
Najpre je uzeo reč jedan privredni savetnik i predložio je da se izda apel za srpsku decu, da im se objasni kako je to njihova rodoljubiva dužnost da tamane leptirove kako bi spasli plod od gusenica.
Na to je ustao drugi privredni savetnik i rekao je od prilike ovako: „Gospodo ja se ne slažem sa mišljenjem poštovanog gospodina predgovornika da apelujemo na dečje rodoljublje. Pre svega valja uzeti u obzir da su to srpska deca. Ja ne kažem da njima, kao takvima, nedostaje rodoljublje ali verovaćete mi, da će oni kao srpska deca ipak voleti dijurnu. Nemojmo ići u Francusku, Englesku i druge kulturne zemlje, pođimo od nas samih; zapitajmo sami sebe pa ćemo priznati da i mi kao očevi i roditelji volimo dijurne. A valja znati da su po samim prirodnim zakonima, te simpatije prema dijurnama nasledne, prelaze s oca na sina. Dakle zašto bi se mi borili protiv prirode. Najzad uzmimo i drugi razlog. To su deca koja uče školu, dakle budući školovani ljudi. Po proverenoj, državnoj statistici, a prilikom poslednjeg popisa stanovništva, utvrđeno je da 75% školovanih ljudi u nas, pored redovne svoje zarade, štrpka i po kakvu dijurnu. Kad to već stoji, kad stoji dakle fakt da će 75% dece koja se sad školuje biti u životu upućeno u dijurnu, zašto se onda deca nebi još sad vežbala na to!“
Na ove mudre reči najpre ceo privredni savet uzanu, setivši se da oni, privredni savetnici, nemaju nikakve dijurne te se u stvari zato i ne sastaju tako često a za tim jednoglasno usvojiše predlog da se odredi deci dijurna i to po dva groša od hiljade leptira.
I čim čuše srpska deca za ovu dijurnu, učiniće nečuveno, nedostižno delo — pobiše 25.000.000 leptirova. To je pre neki dan i zvanično objavljeno.
Bravo deco! Nek se živi i zdravi vašem čiki Ben-Akibi.