Još koj dan pa će nastati ferije. Škole su se već raspustile i već se uveliko može primetiti po ulicama beogradskim da raspuštena deca ne posećuju školu. Kroz dan dva raspustiće se i sudovi pa i konzistorija, a dok je konzistorija raspuštena nastaće kao neko primirje u brakovima.
Juče baš vratila se i Simka pinterka svome mužu. Tako mi sinoć priča moja „bedinerka“ Kata.
„A što je bila otišla od muža?“
„Ni za šta, za sitnicu“, veli „bedinerka“.
„Ama kako za sitnicu, ne može biti za jednu sitnicu da žena napusti muža.“
„Za sitnicu bogami, gospodine. Zbog jedne batine, ni zašto više. Njen muž je znaš pinter, pa došao pre neki dan kući, doneo jednu dugu i njom je nekoliko puta izudarao. Ali nije da kažeš da je po glavi udario koj put. Bože sačuvaj, baš vidi se da je pažljiv čovek; nego onako po leđima a ona to primila k srcu, skupila svoje stvari pa otišla od njega.“
„Dobro, dobro, sve je to vrlo lepo“, pitam ja dalje radoznalo, „lepo je čak i od njega što je pažljiv čovek, te je nije koj put udario i po glavi ali, kaži ti meni, Kato, zašto je on nju tukao?“
„Ni zašto, gospodine, opet sitnica. Oni znaš imaju svoju kuću, pa sad na Đurđev-dan su rešili da moluju jednu sobu. Pogodili su jednog molera, došao čovek, zamešao boju, umočio četku pa se popeo na one njegove merdevine te počeo da moluje. Moluje i peva sve neke sevdaliske pesme srce da ti pukne. Čim povuče jednu štriklu po tavanu a on otpeva jedan stik. Pa se Simki to pevanje mnogo dopalo, eto to je.“
„Pa je l to sve?“
„Nije to baš sve. Nego moler mnogo otegao posao, četiri dana molovao sobu. Pa onda, kad pinter dođe prvo veče kući, vidi Simki sva haljina pokapana farbom: ‘Ama što je tebi haljina pokapana farbom?’ pita on Simku, a ona mu veli: ‘pa prolazila sam kroz onu sobu što se moluje!’ Kad drugi dan a njoj nafarbano lice. ‘Slušaj’, veli njoj pinter, ‘ja nisam pogodio ovog molera tebe da moluje nego sobu!’ — ‘Ju, kako to govoriš čoveče?’ veli mu Simka. Posle, šta je bilo trećeg i četvrtog dana, ne znam, samo znam da je soba ostala do pola molovana, farba, eno se i sad vidi, prosuta na sokak, a onaj grubijan doneo dugu pa gruvao Simku a sve vikao: ‘Čekaj ja da te izmolujem pa da ti se majci nikad ne izbriše!’ A ona se digla pa otišla od njega.“
„A zašto se vratila?“
Baš sam je pitala, kaže: Pa znaš sad su ferije u konzistoriji. Nemam računa da se sad odvajam, trpeću ga dok ne prođu ferije pa ću onda otići.
I dok Simka ovako razume stvar, da zbog ferija treba da dođe mužu, gospođa Savka sasvim drukče razume. Ona na protiv smatra da za vreme ferija treba da ode od muža.
Prekjuče sam načinio vizitu gospođi Savki. Još u konku primetio sam neke kufere, kutije od šešira, letnje šešire, mantile i sve drugo što se iznosi iz ormara u oči pakovanja za banju.
„A, gospođo, vi se kanda pakujete?“
„Da, kao što vidite.“
„Hoćete da nam pobegnete.“
„Moram zaboga, moram se tek lečiti, ne mogu se zapustiti.“
„Pa da, gospođo.“
„A baš i da nije toga, treba mi malo odmora.“
„Zaista…“
„Od kud molim vas da imaju pravo na odmor samo sudije i profesori, zašto i mi žene ne bi imale pravo na odmor.“
„Oh, vi još pre.“
„E, dakle, i nama treba ferija radi odmora. Mesec dana biti bez muža, to znači odmoriti se, je l’ te?“
„Ta razume se. Kako za vas tako i za njega.“
„Kako za njega?“ isprsi se gospođa Savka.
„To jes“, uzvrdah se ja, „kako hoćete, za vas ferije a za njega odmor ili, ako hoćete — za vas odmor a za njega ferije. Kako se uzme ali, što je ovde najglavnije, to je, da vi zbilja treba da idete u banju“.
„Je l’ te da rđavo izgledam.“
„Ne izgledate dobro. Požurite što pre na odmor.“
Ona mi pruži ruku i ja je poljubih.