Evo me opet. Nisam ja vas napustio nego su tako „državni razlozi“ zahtevali da izvesno vreme odsustvujem. A u stvari ja nisam ni odsustvovao, nego sam na protiv prisustvovao, prisustvovao sam izborima.
Nemojte me ni pitati gde sam bio, jer bogami ne pamtim. Ono što pamtim i što je najzad najglavnije, to da sam imao 72 kilometara puta. U ostalom mi predsednici biračkih odbora tako smo i razgovarali međ sobom.
„Gde ste vi određeni?“ pita jedan gospodin drugoga šetajući po krovu lađe „Šumadija“.
„Ja?“ pa, ovaj, 61 kilometar. A vi?
„Ja 72.“
„Blago vama, uzdahnu onaj od 61 kilometara.“
Pa da ste videli samo na železničkoj stanici kako gospodin od 146 kilometara gleda sa podrozenjem gospodina od 34 kilometra.
„A vi, ovaj… 34, a?“
„Jeste“, odgovara onaj skromno kao čovek kome se izjavljuje saučešće.
„E, vidite“, nastavi ponosito onaj prvi „ja bome 146“.
Na celom putu i pri odlasku i pri povratku sa izbora, izmeđ predsednika biračkih odbora vodio se samo taj kilometarski razgovor. Bio sam na taj razgovor tako navikao da sam kilometre časom pretvarao u dinare a dinare u kilometre. U kojoj hoćete moneti mogao sam da se izražavam, bilo u dinarima ili kilometrima.
Pa mi je ta navika čak i ostala te i sad po povratku govorim sve u kilometrima. Juče sam na primer imao jedno plaćanje kod Beogradske Zadruge. Imao sam da položim 125 kilometara otplate i 30 kilometara interesa. Jedva smo se sporazumeli na kasi a izvesno se ne bi ni sporazumeli da sam ja ostao samo pri kilometrima ali sreća moja, odnosno sreća mojih potpisnika, doneo sam bio u gotovom otplatu.
Pa nije samo kod mene ostala ta kilometarska navika, i kod drugih je. Sretnem juče jednoga predsednika iz Krajinskoga okruga. On mi se poverljivo ispovedi da je kao predsednik biračkog odbora izvršio dva izbora, izbor narodnog poslanika i izbor svoj. Dopala mu se, veli, tamo jedna devojka i, on je došao ovde ali srce mu je ostalo u Krajini. On to svoje krajinsko srce može samo tako izlečiti ako što pre opet ode tamo i zaprosi devojku.
„Šta mislite“, pita me on, „ima li izgleda da uskoro opet budu izbori narodnih poslanika?“
„Ne verujem. A zašto pitate?“
„Pa znate, ako će opet biti da ostavim stvar pa da idem onda o državnom trošku. Ovako ću morati o svom trošku.“
„A baš ćete morati?“
„Moraću, devojka mi se vrlo dopala.“
„Nosi li koliko miraza?“
„Pa“, učini predsednik biračkog odbora, „nosi, nosi 24.000 kilometara“.
Tako je to kad je nama predsednički kilometar postao moneta.