I ja sam pre neki dan bio na kalemegdanskom kermesu. Zasipali su me konfetama i ja sam druge, i vrlo mi se dopala ta prijatna zabava. Čak je ako hoćete i praktična. Idu na primer majka i ćerka i vi ste radi da ćerku pogledate pogledom koji pred majkom nije slobodan ili da se bar vragolasto na nju nasmešite. Vi tada napunite punu šaku konfeta pa pljusnete majku po očima i dok se zaprepašćena mama povraća od iznenađenja i briše oči, vi možete ćerki čak i dobaciti po koju reč.
Ja na primer nikad nisam gađao dame. Na protiv, ako bi išli muž i žena pod ruku, pa muž bio malo postariji a žena lepuškasta, ja sam po dve pune šake pljusnuo mužu u oči.
Neću vam kriti da sam se konfetama koristio i prema jednom svom kreditoru. Taj čovek i ja čudne smo sudbine. I pored sve dobre volje i s njegove i sa moje strane, ne možemo nikako da se sretnemo. Kad god sam imao para on me je izbegavao a kad god nisam imao para, ja sam njega izbegavao, i tako se po nekoliko meseci nismo mogli da sretnemo. Zamislite kako je zinuo od čuda kad me je video i kako sam mu ja sa zadovoljstvom napunio usta konfetama te mi nije ni reči mogao kazati.
Zato vam baš i kažem da mi se ta prijatna zabava sa konfetama vrlo dopada. No više još no i samo bacanje konfeta dopala mi se kermeska pošta. Nije mi se dopala zato što očekivao njome kakvu uputnicu, već samo zato, što su zbog nje sve naše gospođice bile numerisane. Osobite je zgodna stvar kad su sve gospođice numerisane.
Sretnete na primer, gospođicu broj 389, i uzdanete u sebi: „Ah, dušo moja, trista osamdeset devet“.
Ili se svome prijatelju i drugu poverite:
„Meni se osobito dopada gospođica sto i dvadeset.“
„Ne“, veli vam on, „ja pretpostavljam gospođicu sedamdeset i sedam. Prvo gospođica sedamdeset i sedam ima zanosne plave oči, kad ih otvori, izgleda kao da se nebo na vas osmehnulo, kao da se anđeo probudio“.
Da, ali sto i dvadeset ima čarobne, crne oči, koje su tako nekako u harmoniji sa ovom majskom noći da izgleda kao da je ceo kermes i priređen zato da bi se oči gospođice sto i dvadeset i ova majska noć srele i stvorile jednu celinu.
To je razume se razgovor. Kad se dvoje zaljubljenih poentiziraju sa numerisanim gospođicama. A brojevi su mnogo zgodniji još za prozu, to znaju svi blagajnici novčanih zavoda, to znaju svi potpisnici menica i to znaju svi činovnici Glavne Kontrole. Sam Gospod Bog, dok je u raju imao samo dve cifre, Adama i Evu, smatrao je za celu stvar kao neku pojeziju, ali čim se tu umešalo nekoliko cifara, te ne znam zmija, te ne znam jabuka i druge takve stvari, on nije hteo sa brojevima da ima glavobolje, nego je sve te cifre isterao iz pojezije u prozu. Kažem vam brojevi su mnogo zgodniji za prozu i to ću vam i dokazati jednim razgovorom koji sam slušao.
„Poznaješ li ti ovu gospođicu broj 80?“
„Da, poznajem.“
„Šta misliš, ima li njen otac namere da joj doda još tri nule?“
„Zar bi ti na to pristao čak i kad bi onaj broj na njenim grudima bio broj njenih godina?“
„Eh, bože moj, kao da je to važna stvar deset godina više ili deset godina manje. Glavno su nule koje otac dodaje.“
Čim me mimoiđoše ova dvojica, naiđoše dvojica još prozaičnijih.
U susret im ide gospođica broj 480, i jedan od njih kad ih spazi pljesnu se po čelu kao poražen. Mislio sam neka stara ljubav, mislio sam broj 480 je nevernica koja se posle tolikog vremena sad prvi put sprema sa svojom starom ljubavlju, pa me zainteresova cela stvar. Jer zamislite kako bi to za mene bio zgodan materijal sa interesantnim naslovom: /„Nevernica broj 480“/. Odmah sam zastao da čujem šta je to mladog čoveka porazilo, a on se još jednom pljesnu po čelu i uzviknu:
„Gle… 480… gospode Bože, sad mi pade na pamet…“
„Šta?“ upita ga zabrinuti prijatelj.
„Moja menica… tačno tolika suma… pre četiri dana joj prošao rok. Ali zamisli, kakva slučajnost, ista suma, ista suma!“
Sirota gospođica 480, koja ni malo nije ličila na protestovanu menicu, koja je možda na svome srcu nosila kakvog akceptanta,ali na leđima nikakve žirante; nije u tom momentu ni slutila kakve je osećaje, odnosno kakva sećanja izazvala kod mladog gospodina.
Pa sam onda osluškivao i prozaične razgovore dveju gospođa. Šetale su baš preda mnom gospođa broj 11, i gospođa broj 47.
„Pazi, pazi samo kako se ponaša ona.“
„Koja bogati?“
„Pa ona broj 182, pazi ide pod ruku sa gospodinom broj 36 i tako slobodno razgovaraju.“
„Eh, šta ćeš takav ti je današnji svet. Mi u svoje vreme, i kad smo razgovarali tako slobodno sa kakvim mladićem, mi smo se bar krili od sveta, na primer iza kakve kapije.“
„More kakve kapije, prijo, i tu može ko naići. Nego, kad mi je već bilo do toga a ja se čak duboko u baštu zavučem a on preskoči preko plota.“
„Tako je, tako je, prijo, al vidiš, danas su drukča vremena. Ova mladež se iskvarila pa nema više ni srama — ni stida.“
I tako se pod tihom majskom mesečinom, pod kišom od konfeta a uz umilne zvuke gardijske muzike, razvijaju ovi prozaični razgovori, i ko bi još išao za svakim brojem, da beleži šta ko govori.
Pa ipak sam sa jednim brojem vrlo rado išao. To je gospođica broj 347. Ma da je to neparan broj, ma da sam ja bio i ostao paran broj (oženjen sam) ipak sam rado zagledao u njene oči. Kad bi me mimoišla a ja bih gledao u nebo, u lepo majsko nebo osuto blagim zvezdama, i tamo bih međ zvezdama opet sagledao njene oči. A kad bi se opet s njome sreo, ja bih napustio nebo, i sretao bih zvezde na zemlji.
Tako zanesen otišao sam kući, svukao sam se odmah, istresao sam konfete iz kaputa, košulje i drugih delova odela, i seo taki te napisao ovu pesmu:
Ah, tiha, majska noći, Ko da te jošte gledam, Još sanjam tvoju sliku, Ah, trista četeres sedam! Sanjam te ljupku, milu, Sav ti se u snu predam; Ah, trista četeres sedam… Ah, trista čet’eres sedam!