Duboka noć. Jedna bista drema na svome podnožju, uz koje je prislonjen neki otrcan i osušen venac. Na jedan mah, čuv da neko oda stazom, bista protrlja oči, osluhne i zagleda se u mrak.
BISTA: Ko je to?
POJETA: (Izvukao se na nekakav način iz groba pa se uputio na Kalimegdan i lunja po stazama.) Ja.
BISTA: Kako mi izgleda, mi vrlo ličimo jedno na drugo.
POJETA: Tako mi Boga, sa svim ličimo. S kim imam čast?
BISTA: Ja sam spomenik pojete Iks.
POJETA: Tako? Ja sam dakle vaš original, jer ja sam pojeta Iks.
BISTA: Pa zar ste vi živi?
POJETA: Ja, Bože sačuvaj, a ko je još u Srbiji digao živom pojeti spomenik. Nisam ja živ, nego sam se večeras izvukao iz groba da malo prošetam. Užasno mi je nesnosno u grobu. Mali, tesan grob. Znate već kakav grob mora biti koji opština iz priznanja pokloni jednom pojeti.
BISTA: No to već mogu pretpostaviti.
POJETA: Dozvolite mi jedno pitanje?
BISTA: Molim.
POJETA: Kad ste otkriveni?
BISTA: To jest… a, da, razumem. Svečanost otkrića… govori… pesme… venci itd., jest, to je bilo pre dve nedelje. Ali sam pre toga čitavu godinu dana bio zamotan u neko platno, jednako se zakazivala svetkovina pa odlagala i jednako priređivali neki koncerti radi moga otkrića a ja jednako sedeo zavijen u platno. Već su deca koja šetaju parkom počela da me se plaše, naročito predveče, a novine su me prozvale „čovek u džaku“, te jedva na jedvite jade skidoše mi onaj džak s glave. Koješta, nisu ga trebali ni metati, ja nisam nikakva gola bista kakve Afrodite ili tako nešto; vidite, imam i kaput, napravili su mi vrlo lep kaput… apropos, kad je reč o kaputu, znate šta mi se prekjuče desilo? Interesovaće vas, vrlo će vas interesovati?
POJETA: Molim, pričajte mi.
BISTA: Prekjuče, znate, rano izjutra došao je ovde jedan jektičav šnajder sa flašom selterske vode. Stao je predamnom, pa se pakosno zagledao. Izgledao mi je malo čudnovato jer sam mu iz pogleda razumeo da on ne gleda u mene iz nekog poštovanja što ja predstavljam pojetu, već onako… kažem vam, pakosno, najzad poče da gunđa nešto i da me psuje, odnosno vas da psuje. Znate, svi kažu da je kaput na meni vrlo potrefljen a vi ste taj kaput morali kod njega praviti. Je l’ te priznajte mi u četiri oka.
POJETA: Da a nisam ni platio.
BISTA: To sam već poznao po šnajderovu licu a i kazao je nešto kroz stisnute zube i ja sam sa svim uveren da nije uzviknuo: „Slava mu!“
POJETA: Nije, izvesno nije.
BISTA: A jeste li još kome dužni?
POJETA: O… još kako… vrlo sam dužan.
BISTA: Ja mislim da mene neće uznemiravati vaši kreditori osim što će me poneko popreko pogledati. U ostalom, jeste li mnogo dužni bili?
POJETA: Kako da nisam kad sam skapavao od gladi, od duga sam i živeo.
BISTA: Pa zaboga, zašto vam ovaj odbor koji vam je podigao spomenik nije za života odužio dugove, možda bi još koju godinu poživili.
POJETA: (Uzdahne.) Da sam imao od čega izvesno bi poživeo još desetak godina.
BISTA: A jesu li vam veliki dugovi bili?
POJETA: Četiri hiljade dinara.
BISTA: Četiri…? Gle molim te! Ha, ha, ha!… Čujte, odite ovamo bliže, nagnite se da vam nešto na uvo kažem.
POJETA: (Prinese uho.)
BISTA: Čujte… Sam predsednik za podizanje ovog vašeg spomenika makao je na meni 4000 dinara.
POJETA: Tako?
BISTA: Al nemojte to nikom da kažete, to važi kao tajna.
POJETA: Molim, ja ću tajnu poneti sobom u grob, jer evo, vreme je već da pođem u grob; skoro će zora.
BISTA: Da, požurite, jer može naići i onaj šnajder sa selterskom vodom a za takve vampire kakav ste vi, opasniji je šnajder i od samih petlova. Laku noć!
POJETA: Laku noć!