Kao dete vrlo sam se rado pravio bolestan jer sam zdravo voleo „ajmokac“. Docnije, kad sam prestao voleti to jelo, osećao sam se uvek zdrav, sve do pre kratkog vremena od kojega bolujem od nervoze.
Ne bolujem ja od nervoze zato što je to moda, već s toga što mi se odistinski dopala ta bolest. Dopala mi se kao original. Na primer moja žena potegne u ljutini pa tresne tanjirom o patos i razbije ga. Ja se isprsim i pripitam.
„Šta je to?“
Odmah mi njena majka i cela njena familija objasniše da je to nervoza.
Tu skoro gospodin Iks narodni poslanik baci jednu gadnu reč i uvredu u skupštini i onaj drugi htede da prsne ali mu za vreme odmora objasniše da je to kod gospodina Iks — nervoza.
Jedan opet moj poznanik dugovao mi nešto malo po priznanici pa kad sam mu i po četvrti put potražio, on dočepa onu priznanicu i iscepa je na param-parče. Posle mi je objasnio da je to kod njega nervoza.
I meni se zdravo dopade ta bolest, pa pošto mi se dopala to je i ja dobijem. Ostavljao sam menice da se protestuju pa kad su me prijatelji — potpisnici pitali: za što, odgovarao sam im da je to kod mene nervoza; izbacivao sam gazde kućne kad su dolazili po kiriju, pa kad su me u kvartu pitali: za što? objašnjavao sam im da je to nervoza.
I tako ta bolest sve je više i više uzimala maha kod mene.
Jednoga se dana sam za sebe zabrinem. Šta li će biti, Bože moj, od mene ako ta bolest uzme sa svim maha. Bolje je ranije se lečiti.
I odem doktoru.
„Pa šta onako osećate; kad ste od prilike nervozni?“ pita doktor.
„Pa… tako od 22. ili 23, pa do kraja meseca osećam se vrlo turoban i neraspoložen; pa onda nervozan sam kad mi uđe izvršitelj u kuću, dok on vrši svoj posao a ja sve merkam dal’ da ga uhvatim za grudi ili za vrat; pa onda takav sam isti kad mi dođe gazda za kiriju, omrznem ga odmah kao skota… u opšte nervozan sam, vrlo nervozan.“
Doktor me prvo pogleda u oči, poče da kucka po grudima, opipa mi džepove (ali je on tako udesio da bi naivan bolesnik mislio da mu stomak pregleda), natera da isplazim jezik; promisli malo promisli pa će mi reći:
„Znate, morate živiti dijetalno, ne smete se uzbuđivati i ne smete ništa misliti.“
Odem od doktora sa svim zadovoljno. Živiću dijetalno, čuvaću se od uzbuđenja i neću ništa misliti.
Ali do đavola, kako ću živeti ako ne budem ništa mislio. Pa ja živim pišući po listovima, a kako ću pisati ako ne budem ništa mislio. Ne kažem da u nas nema mnogih i mnogih koji i pišu i ništa ne misle, ali je moja rubrika tako delikatna, da ja hteo ne hteo moram misliti.
Ne ostaje mi ništa drugo nego da napustim novine pa da potražim državnu službu. Oh, koliko ja njih znam koji su se u toj banji izlečili od nervoze, sigurno time što nisu ništa mislili.
I sad počeh da pravim onaj dugački put koji svi u Srbiji čine kad traže državnu službu. Iz ministarstva u ministarstvo, iz čekaonice u čekaonicu. Snadbeo sam se sa jedno pedeset taksenih maraka, poneo sam čitavo tuce hartija da uvek pišem molbe, sve nove i nove: Za poštara, đumrugdžiju, diplomatu, policajca… sve jedno, kod nas je to sve jedno, glavno je samo kakvo mesto, kakva državna službica da bih samo mogao mirno živiti a ništa ne misliti.
Uđem kod Ministra i on me, kao što je to u celom svetu običaj, primi sedeći i pušeći cigaretu:
„Šta biste vi želeli?“
„Službu u vašem resoru.“
„A od kud baš da izaberete ovu struku?“
„Ah, ne, gospodine Ministre, ma koju struku, to je sa svim sve jedno, u Srbiji je to sa svim sve jedno; u toliko pre što je meni potrebna služba samo zato da ništa ne mislim, a to se može kod nas u svim strukama postići.“
„Varate se, gospodine“, poče me ubeđivati ministar i objašnjavajući mi značaj svoje struke, dokaza mi da ipak treba u njoj nešto malo misliti, makar nešto malo.
Tako me je drugi ministar uveravao da u njegovom resoru nema položaja na kojemu ne treba misliti.
Tako treći, tako četvrti i svi redom.
Ja se sa očajanjem obratim opet doktoru. Požalim mu se. Kažem mu da bih hteo ne misliti, da sam smatrao da se to može postići jedino ako dobijem državnu službu ali me svi ministri uveravaju da se u njihovom resoru mora makar koliko toliko misliti.
„Šta ću sad?“ pitam očajno doktora.
„Ta, nisu vam ministri bili iskreni, ima mesta u Srbiji“, veli mi doktor, „na kojima čovek može biti a da ništa i ni o čem ne misli“.
„Kažite mi ih, doktore, ako Boga znate?“
„Pa to su, zaboga, ministarska mesta; oni vam to iz sebičnosti kriju, ali to su kod nas položaji na kojima čovek može mirno i spokojno sedeti nemisleći ništa.“
„Jes’ Boga mi!“ pljesnuh se ja po čelu.
*
Eto od tog doba neprestano očekujem da postanem ministar, te da se oprostim ove moje boljetice.