Odavno se već nismo razgovarali, dragi moji čitaoci. Ima već čitava nedelja kako sam vas napustio. Tako je moralo biti a vi valjda znate zašto — jer sam se u poslednje vreme vrlo razmađario.
Bio sam ovih dana i Ben-Akiba ur i Akiba-ur pa najzad Ben-ur. Svoj maternji jezik bio sam sa svim napustio pa sam govorio neki polanik ili esteranta koje je upravo ovih dana ponikao u Beogradu. Taj vam je novi jezik neka mešavina mađarskog, nemačkog, francuskog i svih jugoslovenskih jezika koja se tek onda može razumeti kad se još i rukama protumači. I da sam vam pisao ovih dana ja bih vam samo tim jezikom mogao pisati al gde bih satim trčao od jednog do drugog čitaoca te da mu i rukama objašnjavam šta sam napisao.
Najzad, nemojte misliti da nisam pokušavao da vam napišem po gde što. Seo sam jednog dana i pisao, pisao, pisao, najozbiljnije pisao. Kad sam najzad pre no što sam dao rukopisa slagačima, još jedanput pročitao, imao sam šta i videti. To nije bio feljton nego zdravica. Sasvim onako slučajno, i nemisleći, seo sam da pišem feljton a ono ispala zdravica i to zdravica koja se završavala sa: ejljen!
Ni u snu čak nisam imao mira; sve što sam sanjao neke kape sa peruškama, barjake, programe, pa onda nekog debelog Mađara, uzjašio me a ja ga kao nosim, pa raketle, prangije, bukete i zdravice [nedostaju tri reči] zdravice pa onda u sred sna tek dreknem: ejljen! a svi moji ukućani poskaču iz kreveta te me umiruju uveravajući me da nisam ni na kakvom banketu već u krevetu. Okrenem se levo i desno, vidim kandilo, perjan jastuk i jorgan i nastavim spavanje.
Tako noću a danju je još gore bilo. Koga god sam sreo ulicom zagrlio sam, i ljubio derući se: „ejljen!“ Zamislite samo; zagrlio sam jednog izvršitelja; zagrlio sam jednog žandarma broj 327; zagrlio sam fijakeristu br. 61.; zagrlio sam Miku Mejuhasa, i grlio sam redom sve bez obzira na partije i bez obzira na pol. Malo je falilo da zagrlim i ižljubim i onu malu, ljupku gospođicu koja bi je preko kermeske pošte poslala kartu sa uzvikom „ejljen!“
Jedva sam danas malo danuo dušom i vratio se sebi pa evo vratio se i vama, dragi moji čitaoci. Pravo je sad i da vam pričam kako je i šta je sve po redu bilo. Do duše vama će već svi listovi doneti opširnije izveštaje o svakoj sitnici al ja opet mislim da ćete vi imati vremena da pročitate moje izveštaje.
*
Jednoga dana dođe mi čovek sa nekakvim pozivom. Umoljavam se da istoga dana popodne dođem tu i tu u sednicu odbora za doček.
To me nije ni malo iznenadilo jer upravo od mojeg najranijeg detinjstva ja sam počasni odbornik za doček. Jedino valjda prilikom moga rođenja nisam bio odbornik za doček (tom prilikom su bili odbornici za doček: moj otac, babica i jedna komšika) inače nema slučaja, niti će ga biti a da ja ne budem pozvan u odbor za doček.
To dolazi otud što ja „imam naročite sposobnosti“ za to, koje razume se nebi imao, kad bi to bilo kakvo zvanje pod platom, i drugo zato, što ja mislim da uopšte nema Srbina koji u svome životu već nije bio odbornik za doček. Pa to već svi znate da nam je najmilije zanimanje da dočekujemo i ispraćamo. Imamo mi zato već i stalno utvrđene programe koje bi naša državna štamparija komotno mogla izdati kao monopolisane hartije jer bi to donelo opet prihod državi. Evo tog stalnog programa:
- Doček na stanici. Predsednikov pozdrav. (Vikanje: Živeli!)
- Banket (sa oduševljenim zdravicama posle kojih nastaje ljubljenje gostiju i domaćina.)
- Koncerat (sa poznatim programom sviju naših koncerata.)
- Izlet (jelovnik: mlad sir sa lukom, jagnjeće pečenje i ćevap na ražnju. Pranglije i zdravice.)
Pošto sam dakle znao taj program napamet a i pošto su me uverili da imam „naročite sposobnosti za to“, primio sam se odborništva i otišao to posle podne na sednicu.
Pred predsednikom je razume se stajalo zvonce a svi odbornici doneli su iz svojih redakcija šlajfne i zarezane pisaljke i nastalo je najozbiljnije većanje.
Uze najpre reč jedan mali odbornik i reče:
„Gospodo, ja mislim najpre da rešimo jedno od najvažnijih pitanja. Razume se da smo dužni dočekati goste, ali da bi ih dočekali potrebno je da imamo kokarde.“
„Nije tako. Prvo trebaju kvartiri!“ upade neko.
„Pa da“, nastavlja mali odbornik, „ali da bi mogli tražiti kvartire potrebno je da imamo kokarde“.
„Ja mislim opet, gospodo“, uzeće reč jedan odbornik, „da mi moramo najpre izraditi program, detaljan program, pa onda po njemu ćemo videti šta nam sve treba“.
„Tako je!“ odazvasmo se svi.
„I ja predlažem“, nastavi odbornik, „da mi izradu programa poverimo Ben-Akibi“.
„Tako je, prima se!“ odazvaše se svi odbornici.
Tako se ja primih da izradim program za doček gostiju. Ja sam ga i izradio i na idućoj sednici podneo ali nije primljen. Ja ću vam ga u idućem broju izneti pa ćete videti da je program bio zdravo lep.