Nema se gde već, vrdao sam kroz nekoliko brojeva da ne kažem pravu istinu ali sam sad već dao reč i pred islednikom i pred publikom, pa evo da se ispovedim.
U ostalom, davno bih ja izašao sa istinom na sredu ali pravo da vam kažem imao sam naročitih razloga da ćutim i prikrivam stvar. Čekao sam da Nuri-paša otputuje iz Beograda jer kako se ta moja afera bila zamrsila, i kako se naša policija trudila da u svemu pokaže uslužnost Nuri-paši moglo se još desiti, da mene preda policija Nuri-paši kao hanumicu.
Nemojte se ovome smejati, ovo je puno zbilja, kad vam učinim priznanje, kao što sam to već rešen, znaćete i istoriju moga nosa a znaćete i kako sam mogao biti odveden u Carigrad samo da nisam ovako nekoliko dana zaturao trag svojoj aferi, sve dok se nisam uverio da je otputovao Nuri-paša.
Elem, stvar je ovako tekla. Vi svi znate da naše beogradske gospođice imaju meko srce. One prosto jedva čekaju da na kakav kraj naše otadžbine naiđe kakva poplava ili tako što, pa da sastave odbor za priređivanje koncerta u korist poplavljenih. Njih je čisto žao što bar zemljotresi nisu češći, kao u drugim srećnijim zemljama, gde dame imaju svaki čas prilike da sastavljaju odbore. Pa kad već Gospod Bog misli da na ovo parčence zemlje, pored zajmova, dugova i parlamentarnosti nije potrebno još da sručuje i poplave i zemljotrese, onda su se naše gospođice meka srca setile i Kalabreza.
E, kad su se setile i Kalabreza još vam čudo, što je njihovo meko srce tronula i sudbina dveju hanumica. Zejnel i Nuri-hanuma, koje su odbegle od svoga oca i nastanile se ovde u Beogradu, u „Grand Hotelu“.
A čim je sudbina dveju hanumica potresla meko srce naših gospođica, nije čudo, što su došle na misao da obrazuju „Odbor devojaka za spasenje dveju hanumica“. Obrazovao se i odbor, izabrana je i uprava i ja ni dan danas ne mogu da razumem otkud je to došlo da sam i ja izabran za članicu uprave.
Odmah na prvoj sednici ja sam protestvovao protiv toga pozivajući se na svoj pol ali mi gospođice objasniše, da se u takvim prilikama na gleda na pol kad je u pitanju plemenitost i požrtvovanje za bližnjega. Na drugoj sednici, koja je bila poverljiva, većali smo o načinu na koji bi se mogle spasiti hanume.
Ja sam predlagao da se skupe sve devojke, pa da jedne noći udarimo na Grand-Hotel i da ih prosto otmemo. Većina je bila protivna. Našli su da bi bolje bilo izvršiti to lukavstvom. Najzad sam i sam morao pristati na taj plan i ne znajući šta me čeka.
Na trećoj sednici rešavalo se o samim detaljima, kako da se oslobode hanume lukavstvom. I zamislite samo šta je rešeno? Jednoglasno, upamtite, jednoglasno je usvojeno, da još to veče, ja odem u „Grand Hotel“ hanumicama, da im ponudim moje pantalone i kaput a ja da obučem njihovo odelo, pa one da siđu dole u kafanu i da piju melanš na moj račun a ja gore u sobi da prestavljam hanumicu.
Ceo plan ne bi bio ni rđav ni neizvodljiv, samo da to isto veče nije stigao u Beograd i sam Nuri-paša.
Ali — moralo se popustiti, moralo se žrtvovati jer je rešenje bilo jednoglasno.
I tako je, nesretni Ben-Akiba, sad tek razumedoh zašto sam, i bez obzira na pol, izabran u odbor devojaka gde sami i ja dakle imao da izigravam gospođicu samo druge vere.
I, sad slušajte kako je sve redom bilo i šta se desilo.
*
Palo je veče ili upravo, blagodareći našem električnom osvetljenju, pala je još pred veče noć nad Beogradom.
Ja sam sa svim nevino pio kafu u „Grand Hotelu“ i pravio sam tako prijatno lice kao da sam tog dana dobio osminu. Kad je kucnuo određeni čas ja se popeh gore, uđoh u sobu i nazvah hanumicama:
„Akšamajrolsum!“
One me otpozdraviše prijatno, misleći da sam ja doktor Farkić. Objasnih im celu stvar i one odmah usvojiše plan.
Postavimo odmah na sred sobe jedan španski zid i ja počeh da se svlačim s jedne strane zida a one s druge strane. Svlačimo se i prebacujemo preko zida jedno drugom odelo. A kad pade paravan ja videh pred sobom dva muškarca i pogledah se u ogledalo, pa uzviknuh:
„Ju, ubio me Bog da me ubije, baš prava hanuma.“
Za tim se lepo i prijateljski oprostismo i ja ih pri rastanku učtivo zamolim, da ponesu o meni najlepše uspomene ali da mi zgodnom prilikom vrate pantalone.
One se sa suzama u očima udaljiše a ja ostadoh u sobi sam i pojede me živi strah da ne naiđe koj muški.
Po dogovoru imao sam da sedim u sobi čitav sat dok hanumice dole svrše svoj posao i dok ne prebegnu preko Save i Dunava. Prođe taj sat a već kako, samo ja znam. A taman da je vrdnem a tek čuh neko gruvanje u vrata.
Ja viknuh:
„Odmah!“ kao što bi svaka hanuma iz harema uzviknula kad hoće koj muški da uđe i tako metnuh feredžu na lice. Ali — vrata se otvoriše, uđe najpre jedan žandarm, pa za njim Nuri-paša, a za njim još neki paša, pa neki begovi i već ko sve nije ušao. Napuni se soba.
Prvi koji skoči na mene, bio je zet Nuri-pašin koji je s njim zajedno doputovao iz Carigrada i za kojega sam ja u ovome momentu bio njegova rođena žena.
I, razume se, ono što bi svaki muž sa ženom koja ode u inostranstvo i odsedne u hotel, poče on kao ožalošćeni muž da me grebe i tuče.
Badava sam ja dokazivao da sam sa svim drugog pola no što je njegova žena, da sam najzad srpski podanik i na zemljištu Kraljevine Srbije — aja, niko me nije čuo. Tukli su me kao vola…
Jedva se nekako dočepam vrata, strmeknem niz basmake pa udarim u divlje begstvo derući se koliko me grlo nosi. Ja begam a za mnom se dade paše i subaše, begovi i alaj begovi, pa se nosimo kao ono pre pet stotina godina po Kosovu naši stari.
Što su se nadali za mnom Turci, ajd, ajd, i da ne marim, dušmani; ali se nadadoše i Srbi i dok Turci uzvikuju „Alah!“ braća Srbi viču: „Ua!“
Bežim ja a čitava vojska zamnom — ne dostiže me. Međer u straha su duge noge, a meni nije bio strah samo od batina, jer ako je do toga, ja sam ih već bio izvukao i moj nos je već bio razbijen, ali me uhvati živi strah da me policija ne preda — zetu Nuri-pašinom.
Eto, je l’ vam sad jasna cela moja afera i ako vam je jasna, molim vas nemojte me usput, kad me sretnete zapitkivati: „Šta je sa tvojim — nosem?“, no prođite kraj mene i recite:
„Eno ga jedan čovek meka srca i još mekša nosa!“