Danas je, dabome, na dnevnom redu Sv. Sava. Sve škole i sve prosvetne ustanove, natiču se da proslave prvog srpskog prosvetitelja. Po osnovnim školama već od juče famuluz i famuluska pune male fišeke koljivom; mali deklamatori i deklamatorke, obukli su jutros čist donji veš i, poljubivši mater u ruku, poneli sobom materinsku pouku i objašnjenje da se posledice treme ne moraju uvek pokazivati na vešu. Srećni roditelji čija deca deklamuju, blaženi i presrećni od jutros, jer će im najmanje njih desetoro reći:
„Ju, nek nije urok, al vam je dete zdravo slatko i tako je znate bistro.“
U gimnazijama opet, učitelji muzike aranžiraju koncerte koji uvek propadaju. Tu se još navrzu i profesori sa po kakvim nedogledivim i nesnosnim predavanjem, uvek i stalno sa rđavo izabranom temom.
U Višoj Ženskoj Školi igranke, samo igranke. U pet soba, sa pet raznih muzika, pet igranaka, tako da sudeći po programu Više Ženske Škole, izgleda da je Sveti Sava bio prvi srpski igrač ili bar kompozitor valcera.
U Narodnom Pozorištu, toj takođe narodnoj školi, igra se „Livničar“ kao komad koji i po sadržini svojoj i po poreklu svome i po svemu ostalome, odgovara današnjem narodnom, i što je glavno, prosvetnom prazniku. U ostalom bio se Sv. Sava roditi Francuz i pripadati francuskoj literaturi pa bi mu i ta ustanova, Narodno Pozorište, ukazivala pažnju.
Na Univerzitetu je Sv. Sava najizdašniji, tamo on uz koljivo razdaje i nagrade. Tamo se danas objavljuju nagrađeni svetosavski temati i zadovoljni pobedioci primaju fišeke zlata.
A ove godine pobediće jedan od najinteresantnijih temata, jer je jedan od g. profesora izabrao jednu od najaktuelnijih tema. Na ime, profesor zoologije na Univerzitetu zadao je kao temat za ovogodišnju svetosavsku nagradu: o stenici.
Neka vas to ne iznenadi i nemojte misliti da je šala. Temat zahteva da se ispitaju sve vrste stenica u Srbiji.
Razlozi koji su rukovodili g. profesora zoologije da ovaj temat — zada, bili su izvesno ovi:
- on je pre svega predviđao carinski rat a stenice su takođe domaće životinje koje mi na veliko gajimo po našim kućama, te je dobro biti obavešten o svima vrstama istih;
- ako što naš narod jede to ga stenice jedu, pa je pravo — da tog narodnog parazita poznamo;
- to je đacima najpristupačnija tema.
Prema raspisanom stečaju, dotični slušalac imao je ne samo da izradi studiju, no i da sastavi zbirku sviju vrsta stenica.
Zamislite sad onog grešnog đaka koji je ove godine radio tu temu. Taj je morao najpre sebi svako veče skidati košulju — i pregledati hoće li pronaći kakvu novu vrstu; zavlačio je ruke u ragastove, preturao dušeke i jorgane; peo se po tavanima i po špajzovima. Gde god je otišao u vizitu a on je naokolo pogledao u tuđe dušeke, kao u mogući majdan kakve nove vrste; čim se ko u društvu počeše a on grešnik zapeo pa ga moli i preklinje da se svuče. Menjao je ove godine sedam puta kvartire i to po raznim krajevima Beograda, čas je sedeo u Paliluli, pa kad je tamo očistio sobu od stenica a on je slazio u evrejsku malu.
I zamislite samo, kako je on pogađao stanove. Uđe u sobu, pregleda, nova vrata, novi prozori, nov krevet, sve čisto, lepo — aja, nije to za njega. Ode na drugo mesto, vidi: stara vrata, prozori izbušeni, krevet iz telalnice, dušek kao prosuta utroba — a njemu zasjaju oči od zadovoljstva i pita gazdaricu:
„A kako onako stojimo sa stenicama? Ima li ih boga vam?“
„Ju, kakve stenice, ta idite molim vas, nema ni jedne za lek.“
„Eh, nemojte molim vas. Ja nemam ništa protiv toga, naprotiv meni je milo ako ih ima.“
Gazdarica se nasmeši misleći u sebi „Drugome ti to!“ pa dodade glasno:
„Ta može vama biti i milo ali nema, eto nema.“
U tom premili gazdarici po vratu jedna, đak skoči ushićeno, ščepa je s vrata gazdaričinog, zabode na čiodu i oduševljeno klikne:
„Pošto, govorite pošto?“
„Ne prodajem ih. I gle ubio je Bog da je ubije, otkud na meni. Bila sam jutros kod Stane furundžike, te ako nisam od nje donela. Njima je kuća, znate, puna. Neću da je ogovaram ali joj je puna kuća toga gada.“
„Ta ne pitam vas ja pošto su stenice, nego kvartir. Ovaj mi se kvartir zdravo dopada. Pošto je kvartir?“
„Pa dvaest dinara.“
„Dobro je, pristajem i za stenice ništa. Ne brinite ništa, ja ću vam kuću očistiti. Još ću vas nešto moliti.“
„A šta to?“
„Da me upoznate i sa tom Stanom furundžikom.“
„Drage volje, veli gazdarica i krsti se i čudi se kakva je sad ovo napast od đaka.“
Ali valja znati da je taj đak bio i vredan, dobio je od jutros svetosavsku nagradu ali ju je i zaslužio. Zamislite napravio je zbirku od 252 vrste stenica. I ko bi rekao da u Srbiji ima 252 vrste stenica, ne računajući tu još i policijske pisare, poreznike, zajmodavce, izvršitelje i sve ostale koji ujedaju ovaj dobri narod.
I kažu da je to sad jedna od najbogatijih zbiraka stenica s kojom se možemo i pred strancima ponositi. Vele da u tom pogledu Mađari dolaze posle nas.
Ali što je najvažnije, u te 252 vrste stenica, pronađena je i jedna sasvim nova vrsta koja je do sad bila sasvim nepoznata. To je otkriće vrlo važno i služi na čast mladome naučniku, T. J. služilo bi mu na čast, da ga nije dovelo u vrlo veliku zabunu. Tu novu vrstu stenice sad valja i krstiti, ali kako će?
Kod prirodnih nauka običaj je da se kakvoj novoj otkrivenoj vrsti da ime kakvog velikog čoveka. Tako je i u botanici, tako u mineralogiji pa tako i u zoologiji. I mladi naučnik, iz učtivosti, pao je prvo na misao da novoj vrsti stenice da ime svoga profesora; lepo bi, mislio je, i zvučalo Cimex Djorgjević Z. (jer, ako ne znate, stenica se na naučnom jeziku kaže Cimex). Ali je ovaj tu čast, odlučno odbio; veli:
„Ima i drugih zaslužnih ljudi u Srbiji. Ja sam još dosta mlad, imaću vremena da se proslavim.“
I mladi naučnik, šta je mogao, išao je od jednog do drugog zaslužnog čoveka i molio ga za dozvolu da novu vrstu stenice krsti njegovim imenom, ali je svako to odlučno odbijao. Šta je mogao najzad, stao je pred Univerzitet pa je hvatao prolaznike redom, znajući pak da su svi ljudi u Srbiji zaslužni; pa ipak niko nije primio.
Čujem, sad, da će se to pitanje rešavati u punoj sednici prirodnjačkog fakulteta. Ja ću već saznati o tom rešenju.