Moto:
Beograd je lepa varoš,
Jedan, dva.
Ima već podosta godina kako smo mi Beograđani dobili volju da se ulepšavamo. To mislim na nas muške građane a već naše ženske i rađaju se sa tom voljom ili upravo volju za ulepšavanjem posisaju još sa majčinim mlekom, tako da, Bože me prosti, čoveku izgleda da naše beogradske majke pri dojenju, mesto Kindermilcha daju svojoj ženskoj deci svaki dan po jednu kašiku pudera.
Ja znam, kad ste pročitali gornji naslov: „Društvo za ulepšavanje…“ da ste odmah pomislili da je to kakvo žensko društvo. Među tim nije, jer ženske i ne vole u društvu da se ulepšavaju, one to čine svaka za se a u društvo one se pojavljuju tek pošto su ulepšane. Ne dakle one, no mi muški Beograđani dobili smo volju da se ulepšavamo. I to ne lično da se ulepšavamo već da ulepšavamo naš lepi Beograd. Naši su stari do juče tvrdili da je Beograd lepa varoš, ali im mi to nismo verovali na golu reč, mi smo hteli još više da ga ulepšamo i stoga su ponikla silna društva, koja nose imena: „Društvo za ulepšavanje tog i tog kraja“.
Svaki kraj prestonice ima već po jedno društvo kome je zadatak da ulepša taj kraj, i da vidite, od ovo dvaestak godina i ulepšani su vrlo mnogo pojedini krajevi Beograda. Tako, ulepšan je Vračar: jednom pijacom, pa ulepšana je Palilula, opet jednom pijacom, pa ulepšan je i Dorćol, opet jednom pijacom, pa sad hoće Savamalci da ulepšaju svoj kraj jednom pijacom itd.
Što više pijaca to će Beograd biti sve lepši i lepši, tako bar izlazi prema radu ovih društava. Gde god ima malo prazna mesta u Beogradu, odmah treba obrazovati društvo za podizanje pijace na tom placu, te da ulepšamo Beograd. Ako ima malo placa na Terazijama, pa pred Pozorištem, pa kod Proleća, pa pred Slavijom, pa u portama sviju naših crkava. Svud bi se tu mogle podići krasne pijace te ulepšati ovaj naš lepi Beograd.
Tako i postaju ta društva. Postoji na primer u nekom kraju Beograda kakav prazan opštinski prostor. Oko toga praznog opštinskog prostora postoje kuće koje njihovi sopstvenici izdaju pod kiriju. Ali kirija je vrlo mala, šta je to 70 dinara mesečno za dve sobe i kujnu, jedva sopstvenik može porezu da plati. Treba dakle dići kiriju. I skupe se jednog dana sopstvenici kuća oko onog praznog prostora, obrazuju društvo za ulepšavanje tog i tog kraja, naprave pravila, izberu upravu i, radi ulepšavanja tog kraja, naprave na tom praznom prostoru pijacu. Čim jednom pijacom više ulepšavaju grad Beograd, izbiju na svojim kućama prozore i naprave vrata, od soba naprave dućane i uzmu veću kiriju. Tako je taj kraj Beograda tim već ulepšan i to društvo više nema šta da radi.
Do sad su postojala društva za ulepšavanje pojedinih krajeva, a sad čujem da pojedine ulice svaka za se hoće da obrazuje društvo za ulepšavanje dotične ulice. I bolje, bar neka svaka ulica, ako ništa drugo, izvojuje sebi da se iskaldrmiše, i nek se u svakoj ulici otvore dva tri dućana i nek se na svakom ćošku napravi po jedna mala pijaca, pa da mirno i slatko zapevamo:
Beograd je lepa varoš,
Jedan, dva.