Ima već podosta vremena kako me urednik „Politike“ goni da se vežbam u reporterskom poslu.
„Sva veština“, govorio bi mi urednik, „leži u tome da budete prvi ‘na licu mesta’ kad se što desi i da oštrim okom zapazite svaku sitnicu i svaki detalj koji bi mogao čitaoca zanimati“.
Dao sam reč uredniku da ću pokušati i nestrpeljivo sam očekivao kakav slučaj, te da se oprobam. I evo već dve nedelje niti hoće kakva kuća da se upali, niti hoće kakva devojka ceđem da polije po licu momka koji ju je ostavio; niti hoće politički protivnici da se potuku amrelima na Terazijama; niti hoće tajanstveno da ubiju kakvog kafedžiju, niti se dešavaju krađe al onako interesantne krađe.
I taman ja pao u očajanje, te prekjuče izjutra pošao u redakciju da izjavim uredniku, kako ne može na mene kao na reportera računati — kad a ono pokradena sama redakcija „Politike“. Možete misliti „nepoznato lice“ (čudnovata stvar kako uvek takve stvari vrše „nepoznata lica“ da bi samo dovela u zabunu našu policiju) obilo vrata na štampariji, iz ove ušlo u redakciju; obilo sve fijoke, ukralo jedan zimski kaput i jedne makaze i pobeglo neopaženo.
Dabome, ne samo ja, bili smo svi na „licu mesta“.
Javljeno je odmah policiji, ona je dotrčala i svestrano ispitujući stvar, utvrdila je ova fakta:
- Da su fijoke bile prazne, t. j. da sem rukopisa, nije bilo u njima ničega. To je utvrđeno traženjem samoga urednika i opštim mišljenjem sviju saradnika koji su juče očekivali akonto;
- Da lopov nije zavlačio noge u fijoke nego samo ruke, jer da je zavlačio noge, ostao bi u fijokama trag od kaljača i time bi bilo policiji olakšano traganje;
- Da lopov nije literarno obrazovan, jer međ tolikim člancima, studijama, feljtonima i pripovetkama koje je mogao ukrasti, on je ukrao samo administratorov zimski kaput, i najzad;
- Da je lopov „strano lice“ koje ne poznaje „okolnosti u kući“ jer je obijao i fijoku na stolu za kojim radi jedan saradnik koji je uvek u akontu i u čijoj je fijoci mogao naći samo jednu saradnikovu menicu odbijenu na poslednjoj cenzuri. Da se ovaj slučaj desio u Americi ili da je ovaj naš lopov bio džentlmen kakvih ima u Americi, on bi lepo umočio pero u mastilo pa bi na odbijenu menicu stavio i svoj potpis. Ja sam siguran da bi bilo kod nas zavoda za koje bi više vredeo potpis jednog lopova nego na primer, moj.
Dakle pošto su utvrđena gornja četiri fakta, ostalo je da se iz njih izvuku pretpostavke na osnovu kojih bi se moglo otpočeti traganje za lopovom.
Ja ne znam kakve je pretpostavke izvela policija iz gornjih fakata ali ću vam poverljivo reći pretpostavke koje sam ja izveo:
Prva pretpostavka: Neko se rešio da napusti svoj dosadašnji posao i da postane novinski saradnik. To nije tako redak slučaj kod nas. Taj neko je znao da su dve stari potrebne dobrom novinarskom saradniku a to su: zimski kaput i makaze, eto tih stvari je nestalo. Takvo će se lice vrlo lako naći; onaj koji se ovih dana svima redakcijama bude nudio za saradnika i koga sve redakcije odbiju, biće to „nepoznato lice“;
Druga pretpostavka: Po mome dubokom uverenju, celu je ovu stvar udesio sam urednik „Politike“ i evo ću vam odmah kazati zašto. Znajući da uredništvo „Politike“ dobro honoriše i plaća svoje saradnike, uredniku svaki dan stiže masa pripovedaka, feljtona, članaka, studija, polemika itd. Što to svaki dan stiže ni po jada ali svaki dan je puna redakcija raznih pisaca koji dolaze da pitaju, šta je sa njihovim rukopisom. Urednik ima spremna tri odgovora:
- nisam još pogledao;
- pregledao sam i stvar sa izvesnim ispravkama može biti dobra. Čim stignem malo od poslova gledaću da stvar ispravim pa ću štampati;
- Stvar je dobra, samo mora čekati na red. Pretrpani smo materijalom.
Razume se, te odgovore urednik upotrebljava čitavu godinu dana i sad je već krajnje vreme bilo ili da pronađe nove odgovore ili da učini drugo šta. On se izvesno rešio na ovo drugo. Udesio je krađu s tim da mu nestane i kožna torba u kojoj stoje rukopisi i sad ništa lakše no da kaže: „Stvar je bila vrlo dobra, mislio sam ove nedelje i da je štampam ali… vi ste čuli za nesrećan slučaj… naša je redakcija pokradena i to baš ona torba u kojoj su rukopisi“.
Treća pretpostavka: Treća pretpostavka nije moja i ja je svečano odbijam od sebe, ali je po svojoj prilici urednikova pretpostavka, jer mu je čitam iz očiju. Na ime, urednik je tvrdo ubeđen, da sam ovu pokrađu redakcije ja udesio, i to samo zato što nisam imao materijala za današnji feljton, pa da bih imao o čemu da pišem.
⁂
N. Z. Ja već završio i mal’ nisam zaboravio najvažniju stvar. Molim poštovane čitaoce, da nam pomognu naći administratorov zimski kaput. Da bi im u tom pogledu olakšao, ja ću vam ovde izneti tačan lični opis administratorovog kaputa:
Ime i prezime: Zove se zimski kaput ali mu je pravo, krsno ime iberciger.
Mesto rođenja: Zemun.
Godine starosti: Tri.
Boja: Prve godine je bio crne boje; druge godine je prelivao u zeleno („sanžan“) a ove godine pošto je prevrnut, izgledao je sasvim modar i prelivao se u žuto.
Osobeni znaci: Kupljen je na otplatu i isplaćena već prva rata.
Eto po ovim znacima može se poznati kaput našega administratora.